APRIL 2018.

2. April/ Ponedeljak

„Aprili-li-li-li“.

Biće da sam ja baš ostario, jer mi nekako promakao jučerašnji dan, mada nije bio baš kao svaki običan, jer smo još na okupu i naša velika porodica i prisećanja na „big party“ u subotu popodne i do duboko u noć u restoranu naših prijatelja Zorana i Miloša Stojanovića („Stara trojka“). Pišem ovaj tekst nešto kasnije nego obično sve se nadajući da će da se javi neko od mojih prijatelja ili da će neko od dečurlije nešto da izvali ili makar da pokuša neku naivnu prevaru, posle čega bi moglo da usledi ono „aprili-li-li-li“.

Bio je prvi dan aprila 2018. godine, kad se baš ništa nije dogodilo što bi opravdalo da je to Svetski dan šale. Izgleda da mi u Srbiji živimo neki „aprili-li-li-li“ život, u kome sve što je donedavno izgledalo nemoguće egzistira kao surova realnost, kad su šala, smeh i obično zadirkivanje postali nepoželjno ponašanje, kad su satiričari i aforističari ozbiljniji od voditelja televizijskih dnevnika, a prevare mnogo ozbiljnije i opasnije od nekih naivnih pokušaja tipa „nešto ti visi“… Voleo bih da se nekog narednog aprila probudim u normalnijoj i meni lično prihvatljivijoj Srbiji, ali se bojim da će tada, čim pomislim da je „sve prošlo“, biti mnogo više onih koji če mi se uneti u lice i dreknuti. „Aprili-li-li-li!“

3. April/ Utorak

Nove reči

Premijerka A. B. reče da je posle razgovora sa predsednikom A. V. zaključila da će rekonstrukcija vlade sačekati neka “stabilnija vremena”. To me podsetilo da sam nedavno otvorio fajl “nove reči” i da je prva koju sam pribeležio bila “stabilokratija”, za koju nema tumačenja ni u čuvenom leksikonu Milana Vujaklije. Zato ću se poslužiti sjajnim esejom Branislava Jakovljevića “Srbija do Meksika”, koji takav sistem vladavine naziva “demokratura”, a kao njegove osnovne karakteistike navodi da “vladajuća partija stvara vladajuću klasu, koja je oslobođena bilo kakvih ideja, sem ideje o samoodržanju na vlasti”, a njen način vladavine su “korupcija i obesmišljavanje institucija”.

Sve to, bar na primeru Meksika, kojim se svojevremeno bavio pesnik, esejista i jedan od poslednjih kolosa nadrealizma Oktavio Paz, proizvodi “situaciju patološke stabilnosti”, u kojoj vladajuća partija stalno pobeđuje na izborima, sve dok se ne pokaže ono što se ne vidi, da takav sistem truli iznutra. To je, najprostije rečeno, diktatura koja se deklariše kao demokratija, čime dolazimo do još jedne nove reči iz mog teftera – “sologamija”. Ona se, istina, odnosi na sve rasprostranjeniji samački način života, ali može komotno da se veže i za stil solo vladavine bez ikakve veze sa ostalim institucijama sistema!

4. April/ Sreda

Zetovi

Posle zaista turbulentnih događaja proteklog vikenda (Mirine i moje ćerke imaju običaj da kažu kako neke prave „turbulencije“, a neke „stanje“, ali onako kako je nedavno izgovorio onaj vozač koji je nekim čudom postao nekakav ministar), u ponedeljak uveče smo se konačno svi okupili u „Tri šešira“. U ime naše ne baš malobrojne porodice želim da zahvalim Milici Petković, koja mi se predstavila kao PR ovog poznatog restorana, na kompletnom ugođaju, koji nam je potvrdio zašto je Skadarlija i dalje daleko ispred svih novogodišnjih ukrasa, gigantskih jelki, svetlećih slova, preskupih muzičkih fontana i ostalih nazovi atrakcija po privlačnosti među Beograđanima i svim gostima naše prestonice.

Kad je dečurlija malo posustala i baka ih odvezla na počinak, ostao sam sam sa svojim ćerkama i njihovim muževima, pa smo krenuli sa naručivanjem starogradskih pesama. U jednom trenutku pohvalih se harmonikašu iz orkestra da su sve to moji zetovi i da sam veoma ponosan na njih, pomenuh i Melburn i Dubai, a on se samo nasmešio i, iskusan neki čovek, tiho rekao: „Svaka čast i njima i njihovim poslovima, ali nemoj da zaboraviš da ti je najbolji zet onaj sa kojim deliš lopatu za sneg!“

5. April/ Četvrtak

Bumerang

Proslavljeni brazilski književnik Paulo Koeljo je u romanu “Zahir” napisao da “današnje novine sutra služe za pokrivanje dna korpe za mačke”. Ako ih još niste upotrebili na taj ili na neki drugi način preporučujem da još jednom pročitate sjajan komentar Olje Bećković u jučerašnjem “Blicu”, koji je moja draga koleginica završila porukom: “Idite na aerodrom ‘Nikola Tesla’ u bilo koje doba dana, kad odlazi bilo koji avion, makar se samo pravili da nekog pratite. Sve ćete razumeti!”

Reč je o sve besmislenijim i uglavnom nedelotvornim strategijama za podsticanje rađanja, koje zanemaruju značaj celokupne porodice, razbijene na starce koji samuju ovde, njihovu decu po belom svetu i unučiće ni tamo, ni ovamo, da baš ne kažem “ni na nebu, ni na zemlji”. Otišao sam juče na aerodrom, of course, not because Oljinog komentara, već da ispratim Mirine i moje zlatne dečake u Dubai posle njihovog kratkotrajnog boravka u Beogradu. U stvari, zamolio me Petar da mu donesem bumerang sa kojim se igrao ovih dana, a ja sam, držeći taj komad plastike u rukama, osećao da če nam se sve ovo što se već decenijama događa u Srbiji jednog dana vratiti! Problem je samo što će se današnje igračke već koliko sutra pretvoriti u samoubistveno oružje!

6. April/ Petak

Sreća

Nije mi se dalo da juče opet odem na aerodrom i posle Mirinih i mojih „zlatnih dečaka“ koji su se prekjuče vratili u Dubai, ispratim i melburnški deo naše velike porodice, plus ovde već nekoliko puta pomenuti Tamarin dečko Luk Vizer. Kad su se koferi, putnici i pratioci nekako ugurali u naša i kola mog prijatelja Radivoja Mrđe, šetao sam sam po kući i dvorištu, ali mi se, za razliku od prethodnih rastanaka, jednostavno nije dalo da budem tužan. Nije da nisam primećivao detalje zbog kojih su mi ranije suzile oči, dignuta ljuljaška, samo jedan par dečjih patika pred vratima, zaboravljena igračka na krovu stare kuće, prazni ormani sa ogoljenim ofingerima, do pola ispijena kafa u šoljicama, tišina, tišina, tišina…

Sve to, međutim, ne može da potre osećaj sreće, pa i ponosa, što su naše ćerke i zetovi uspeli ne samo da odu odavde, već i da stvore uslove da četvoro naših unučića stasava i školuje se u boljim, humanijim i prospiretetnijim uslovima, što im život, karijera i budućnost ne zavise od toga koliko su blizu ili daleko nekome na vlasti. A možda ja to i ne umem tako dobro da izrazim, kako je to učinila preslatka Dunja, pošto je sa bakom i majkom ispratila Melburžane; „Mislim da u čast njihovog odlaska, treba da meni kupite sladoled!“

7. April/ Subota

Prigodnjaci

Ne želim da uvredim sve one koji ovih dana iskreno i iz srca slave najveći hrišćanski praznik, čiji post nije trajao samo juče i nije se sveo na pržene girice i čija će vaskršnja trpeza biti mesto okupljanja a ne prikazivanja moći i bogastva. Moj prijatelj, protojerej dr Ljubivoje Stojanović ima običaj da kaže kako nam „stvarno razumevanje vaskrsenja kao sigurne mere života“ ne dopušta da naše dane pretvorimo u beživotnu frazu „uzmi sve što ti život pruža“. Zato od iskrenoverujućih, dobrodušnih i dobronamernih ne treba očekivati ni neukusne klišetizovane čestitke kakve su ovih dana preplavile društvene mreže i displeje mobilnih telefona, pri čemu su neki i Veliki Petak proglašavali za „najradosniji praznik“.

Tome je veoma sklon jedan soj ljudi, koje ja nazivam „prigodnjaci“. Takvima je svaki povod prilika za samoisticanje, za pokušaj da sopstvene mere, pravila i ukus nametnu kao opštevažeći. U skladu sa tom logikom, „prigodnjaci“ zaista uzimaju sve što im život pruža, pa čas oplakuju nečiji odlazak, čas čestitaju neki praznik, čas se zgražavaju nad nečijim postupcima, čas neumereno hvale nešto i nekoga što će već koliko sutra biti predmet njihove osude i pokude…

Popunjavajući prazninu u sebi aktuelnošću trenutka i tuđih doživljaja i iskustava, oni toliko često „vaskrsavaju“ pred našim očima da nije ni čudo što dobar broj njih misli da su već uhvatili Boga za bradu!

9. April/ Ponedeljak

Dva gospodina

U subotu pred Vaskrs prestala kiša, a valjda i praznovali komunalni policajci, pa buvljak ispred “Cvetkove pijace” radio punom parom. Sirotinja prodaje, sirotinja šeta, razgleda, zapitkuje, ali retko ko i kupuje. Ispred čoveka u ranim četrdesetim nekakvi svećnjaci, nešto obuće, par uramljenih reprodukcija i desetak knjiga. Nešto stariji komšija zastao, malo se snebivao, a onda sa vlažnog kartona podigao roman Džona Stajnbeka “Zima našeg nezadovoljstva”. Prepoznajem platnene korice čuvene “Prosvetine” edicije “Savremeni svetski pisci”, koje su preživele više od pola veka, a nešto mi poznat i njihov razgovor:

“Bravo, gospodine, vi ste prvi koji je uopšte pogledao tu knjigu.”

“Samo da vidim da li je čitava…”.

“Kako da nije, to je moja knjiga. Očuvana, osim mene niko je nije čitao!”

“Onda, gospodine, znate da ovaj roman počinje na Veliki Petak?”

“Naš ili njihov?!”

“Ko zna, možda je te godine bio istovremeno, kao lane…”

“E, to sam zaboravio, davno je bilo to vreme kad se čitalo.”

“A pošto ovaj očuvani Stajnbek?”

“Zar se ne kaže Štajnbek?”

“Ne, gospodine, to je iz nemačkog, oni ‘s’ ipred ‘t’ čitaju ‘š’!”

“Pa, da, nisu ‘Roling Štonsi”, nego “Stonsi”!

“Eto, vidite, kako se pametni ljudi lako slože!”

“Da li je, gospodine, mnogo sto dinara.”

“Mnogo je…”

“Dobro, samo za vas pedeset…”

“Izvolite… i doviđenja, gospodine.”

“Hvala, gospodine, dođite mi opet!”

10. April/ Utorak

Rikardinjo

Pitali uoči praznika Borka Stefanovića, lidera Levice Srbije, koji je njegov „sledeći potez“, a on, sav važan, jer ga ogrejalo onih Đilasovih 18,93 odsto sa izbora u Beogradu, reče kako su ovih dana u toku „pripreme za formiranje pobedničkog opozicionog saveza, stranaka, pokreta, sindikata i pojedinaca“. I još je dodao da su u toku razgovori sa „svim mogućim budućim partnerima u okupljanju opozicije u Srbiji“. Poverovao bih da su ovdašnji opozicionari proteklih dana tucanje jajima i prazničnu trpezu zamenili ozbiljnim razgovorima o sopstvenoj budućnosti i da POS („pobednički opozicioni savez“) samo što nije formiran, da se bilo ko od potencijalnih „partnera“ bar malo ogradio od najnovijih lupinga predsednika Pokreta slobodnih građana Saše Jankovića.

Nije toliko sporna njegova vaskršnja izjava da ne bi “sprečavao Kosovo u demokratskom razvoju i članstvu u međunarodnim organizacijama”, sporna je njegova sposobnost da takvim javnim nastupima nabacuje loptu na volej političkih protivnika i njima naklonjenih medija, a nemuštim, nejasnim i često nepotrebnim privatnim oglašavanjem (tvitovima) iritira i ono malo preostalica (preostalih pristalica).

Ta njegova “igra u dva pravca” neodoljivo podseća na onu “Zvezdinu” skupo plaćenu akviziciju Rikardinja, za koga se videlo da nema pojma svaki put kad bi dotakao loptu.

11. April/ Sreda

Srednjoškolci

Moja prijateljica iz Zemuna Svetlana Samurović imala je veoma zanimljivu objavu na fejsbuku: “Srednja škola sredinom devedesetih: 15 devojčica i 14 dečaka. Srednja škola ovih dana: sedam vegana , četiri feministkinje, pet blogerki, osam hipstera i dva metroseksualca.” Meni su još zanimljiviji bili komentari na istu temu, jer sam ubrzo primetio da veći broj, posebno mlađih “aktivista” na ovoj društvenoj mreži smatra da je savremeno razvrstavanje ne samo bolje, nego i korisnije za budućnost aktuelne generacije srednjoškolaca. Neki već rade ono što čime bi želeli da se bave, a neki tačno znaju na čiju pomoć mogu da računaju da bi ostvarili svoje životne planove.

Od bilo kakvog podsmeha modernim vremenima odustao sam malo pod uticajem takvih komentara, a mnogo više jer mi je moj prijatelj Miroslav “Dado” Hegenberger poslao sjajan aforizam, koji govori o neveseloj stvarnosti onih koji su se delili na “devojčice” i “dečake”. “Sinoć smo slavili dvadesetogodišnjicu mature. Od svih nas, radi samo – razredna!”

12. April/ Četvrtak

Bol

Moja prijateljica Seška svakog dana, bez obzira na sneg, kišu ili letnju žegu, odlazi na Lešće. Poljubi sinovljevu sliku na spomeniku, obriše i poslednje zrnce prašine sa mermerne ploče i srebrnih slova, zalije ruže, zapali sveću… Ponekad bih je odvezao do tog najtužnijeg mesta na svetu. Njenog Miloša sam poznavao, radili smo zajedno u dve redakcije, igrali fudbal… ali ni posle dve godine još nisam našao prave reči da makar pokušam da ublažim njen bol.

Nemanju Terzića, sina mog prijatelja Vukadina, nisam imao sreće da lično upoznam, ali sam, slušajući njegovog ponosnog oca, pratio lepu životnu priču. Dobro dete iz dobre kuće, posle gimnazije odlazi na studije u Beč, završava fakultet političkih nauka, zapošljava se u švajcarskoj misiji pri OEBS-u, napunivši tridesetu planira da ozvaniči višegodišnju vezu… Za praznik je sa devojkom došao u Srbiju, sa roditeljima otišao u očevo selo da obiđe baku i deku, odatle povezao motorcikl, stigao samo do Trstenika… Kad danas na Novom bežanijskom groblju budem zagrlio njegovog oca i majku Marijanu, nadam se da će osetiti da znam da je bol zbog gubitka deteta najveći, najoštriji i najneprolazniji i da će oboje s tim živeti do poslednjeg izdaha. A kad je bol velik, kako je govorio Ivo Andrić, “ništa ne pomažu ljudi u prolazu ni njihove dobre reči”.

13. April/ Petak

Psovke

Imam jedno filosofsko pitanje: Koliko psovki stane u dva metra tramvajske pruge? Znam da teoretskog odgovora nema, ali zato postoji praksa, ova naša sumorna, beogradska. Prekjuče iza podneva vuče se razdrndana “petica” (garažni broj 2253) uz Bulevar, a na stanici kod “Đerma” u prvi mah nisu se otvorila zadnja vrata. Iskusni kočničar zna da u takvim situacijama treba da zatvori sva vrata i pomeri vozilo metar, dva, tek da “pecne” elektroniku, da bi tokom tog kratkog manevra sa zadnje platforme usledilo: “Vrata! Kretenu, debilu jedan! Vrata! Je…m ti nanu, naninu! Vrata, pi..a ti materina!” Kad je tramvaj stao i vrata se otvorila, video sam krupnog bilmeza u srednjim tridesetim, koji je istrčao iz “petice” i ušao u “četrnaesticu” iza nje (garažni broj 1520), da bi nastavio vožnju u istom pravcu, prema “Cvetku”!

Garažne brojeve nisam zapisao da se ne obrukam pred svojim nekadašnjim učenicima, sa kojima ću se večeras sastati u poznatom restoranu “Korčagin” u okviru tradicionalnog “Pet Pe” druženja (istina, pomerenog za nedelju dana zbog Velikog Petka, posta i putovanja).

Više mi je namera da takvom potvrdom autentičnosti moje priče skrenem pažnju mladim kolegama da nam se, kad psovke, jezik ulice i maniri siledžija preplave medije – sve to vraća u sve gorem i gorem izdanju!

14. April/ Subota

Kad je…

Već godinama na televiziji gledam isključivo fudbal i filmove, ali opet mislim da nije slučajno što sam juče na AMC dva puta gledao film “Kad je Hari sreo Sali” (SAD, 1989, režija Rob Rajner, u glavnim ulogama Bili Kristal i Meg Rajan). Mnogi se ove romantične komedije sećaju po sceni kad Seli u restoranu odglumi orgazam, ali meni su vremenom najbolji deo postale ispovesti vremešnih parova sa podužim bračnim stažom o tome kako su se prvi put sreli.

Elem, bilo je to 14. aprila 1973. u Klubu radnika društvenih delatnosti na prvom spratu u Čika Ljubinoj 15. Tog dana sam čekao mog brata Vladimira da proslavimo njegov 18. rođendan, a gospođica Mirjana Gligić je došla sa sestrom Milenom i nekom rođakom iz Loznice, zbog koje im je njihov otac Gligo, inače strog i prek čovek, dozvolio “nešto duži izlaz”. Moj brat se nije pojavio, pa smo se nekako nas četvoro našli za istim stolom. Još čuvam članak iz “Večernjih novosti” sa deset saveta kako da povećate samopouzdanje, koji sam krajnje samopouzdano tumačio devojci, koju i posle pune četiri i po decenije zovem “žena mog života”. Tog kluba odavno nema, moj brat Vlada umro je u julu 2009. godine, a nas dvoje još pokušavamo da se setimo kako se zvala ta Lozničanka, zbog koje je “Ivan sreo Miru”.

1. S. Nije bilo u “Blicu”, ali da dodam da smo moja Mira i ja za čitav život zapamtili konobaricu iz tog Kluba Safetu, rođenu sestru poznatog boksera “Partizana”, kasnije uspešnog sportskog menadžera Fahrije Šekularca. Ona nam je u ono vreme kad nije bilo mobilnih telefona i kad su Mirini izlasci bili veoma neizvesni čuvala i prenosila poruke, jednom rečju bila pravi “jatak”.

16. April/ Ponedeljak

Brak

O jučerašnjem događaju u Crkvi Pokrova presvete Bogorodice, a potom i u poznatom mirijevskom restoranu „As Lazić“ sa mojim prijateljem Jeremijom Lazareskim pričam maltene od onog dana kad je njegova Dana rodila njihovog starijeg sina Jovana. „Da dočekam da se oženi, pa da dobijem  unuče“ – nije bilo našeg susreta u njegovom čuvenom restoranu „Zlatno brdo“ kod „Cvetkove“ pijace, koji još čuveniji „Remko“ nije začinio tom rečenicom. Zato pamtim i dane kad se dojučerašnja gospođica Aleksandra, devojačko Marjanu, počela da pojavljuje u „Brdu“, prvo kao drugarica, pa simpatija, pa najozbiljnija kandidatkinja za novog člana ugledne i nadasve pristojne porodice Lazareski.

Nisam juče uspeo da „gospodinu Joci“ (kako ga zovu njegovi drugari i prijatelji sa fejsbuka) i njegovoj mladoj supruzi kažem ništa pametno o braku, niti da otkrijem neku tajnu o čuvanju i negovanju svete bračne zajednice, jer mi to i inače ne ide u poslednje vreme. Nisam Šekspir pa da kažem „dobro otvori oči kad se ženiš, a posle ih zatvori“, nisam ni doktor kao moja prijateljica Dušanka Stevović Gojgić koja smatra da „u braku možeš progledati, samo ako povremeno zažmuriš na jedno oko“, nisam ni duhovit kao Radivoje „Lale“ Bojičić koji je jednom prilikom rekao kako „tek u braku čovek shvati da nije dobio ženu, već menadžera svog života“… Znam samo da je za svaki brak najgora – „naknadna pamet“!

17. April/ Utorak

Imenjak

Na žutom zidu zgrade ispred koje je stajalište na uglu Bulevara i Ulice doktora Velizara Kosanovića neko je pre desetak dana, grebući malter, ispisao IVAN 03, a umesto tačke iznad latiničnog slova I ucrtao – kukasti krst. Najverovatnije je to delo nekog mog 15-godišnjeg imenjaka, nedovoljno informisanog i nedovoljno svesnog šta označava i koliko ljudi vređa nacistička “svastika”. Ne volim uopštavanja bilo kakve vrste, ali srećem sve više mladih momaka kojima se čini da je to “kul”, koji tvrde da nikoga ne mrze, ali odmah dodaju da“ne podnose Amere, Nemce, Engleze, Francuze, Mađare, Šiptare, Hrvate, muslimane svih nacija…”, koji se prekrste kad tramvaj prođe pored crkve, ali mesto ustupaju “samo trudnicima, i to ako je porođaj u toku”, koji svako jutro jedva iskamče neki dinar od roditelja ili babe i dede, a onda sve pare potroše na cigerete ili u kladionici, koji ne pamte poslednje letovanje u Grčkoj ili Crnoj Gori ali galame da je “ovde pravi život”, koji se zaklinju u “braću Ruse”, a nose kineske i novopazarske verzije zapadnih brendova…

Čudno je što ta nepodopština još nije zasmetala makar vlasnicima radnji u toj zgradi, koji moraju da je primete kad ujutru otvaraju i uveče kad zatvaraju svoje lokale. Fašizam karakteriše, pored ostalog, i ono stanje društvene svesti kad njegove različite pojavne oblike posmatramo kao sitnice, kojih se setimo tek kad je suviše kasno!

18. April/ Sreda

Pažnja

Imao sam sreću da upoznam gospođu Indiru Bajrić Funduk, dok smo radili u redakciji “Blica”, kad je koristila svaku priliku da pohvali moje komentare, ali i da mi skrene pažnju ako bih u ponečemu preterao. Kako tada, tako i sada, kad smo oboje u penziji…

S druge strane, nisam nikad sreo gospodina Miroslava Olenjina, rođenog 1972. u Beogradu, sada građanina Australije, koji je kartu u jednom pravcu kupio onog dana kad su ubili Zorana Đinđića. Od Melburna, gde sam u poslednje dve godine boravio više od sedam meseci, do njegovog Adelaida ipak ima 727 kilometara, što nije prepreka da ovog vrsnog programera, oca četvoro dece i “nekrunisanog kralja internet provokacije” smatram izuzetnim prijateljem, iako se znamo samo preko društvenih mreža. Miroslav, po sopstvenim rečima, pripada “propaloj generaciji završne faze jugoslovenskog socijalizma”, koja je postajala punoletna dok se zemlja raspadala na njihove oči i koja se osetila izdanom u odnosu na sve ono čemu su ih učili stariji, a da ni sami više nisu verovali u to. Među takvim “učiteljima”, ruku na srce, ponekad prepoznam i samog sebe!

Fejsbuk me je juče podsetio da i Indira i Miroslav slave rođendan, pa nisam mogao da propustim priliku da im još jednom čestitam, uz reči velikog pesnika engleske renesanse Edmunda Spensera: “Pažnja je najbolji put do prijateljstva!”

19. April/ Četvtak

Pijavica

U izlozima berberskih radnji nekad je obavezno stajala i tegla sa pijavicama. Pijavice su koristili za razgrušavanje krvi još u 12. veku, a i dan danas se koriste u medicini (poznate kao Hirudi medicinalis). Nešto sasvim drugo je obična domaća pijavica. Hirudinea, kako je latinski izraz za ovog člankovitog crva, adaptiranog na parazitski način života, hrani se krvlju kičmenjaka i dugotrajnim dejstvom može prouzrokavati ozbiljna oboljenja, pa i smrt.

Pre godinu dana jedan takav crv se nakačio na kičmu srbijanske opozicije i, nemajući sopstvenu infrastrukturu, članstvo i pare, isisao ono malo krvi što je još bilo u tada objektivno najjačoj stranci. Kad je dovoljno nabrekao da može da preleti, natovario se na leđa realno jedinog uspravnog kandidata za gradonačelnika Beograda. Anemični rezultat te koalicije, najavljivane kao “pobedničke”, nije nikog obradovao, osim što je ovoj pijavici dao dovoljno sveže krvi da nastavi svoj parazitski način života. Zato, gospodo opozicionari, razmislite da li se uopšte isplati da gradite novi stub za okupljanje demokratski orijentisanih organizacija i pojedinaca, ako prethodno ova vaša “hirudinea” nije završila u nekoj tegli!

20. April/ Petak

Dosta

Časna reč, više nikad ništa neću napisati o Saši Jankoviću, propalom predsedničkom kandidatu iz aprila 2017. i jednom od lidera neuspešne “pobedničke koalcije” skrpljene za ovogodišnje beogradske izbore. Juče sam predsednika Pokreta slobodnih građana, zbog najnovijeg miniranja poslednjih pokušaja da se na opozicionoj sceni Srbije dogodi nešto vredno pažnje i poštovanja, uporedio sa običnom pijavicom, a pre desetak dana sa propalom investicijom “Crvene zvezde” Rikardinjom. Oba teksta imala su više nego mlak odjek među čitaocima i mojim prijateljima na društvenim mrežama. Istina, na onaj prvi komentar stiglo mi je nekoliko veoma oštrih i kritički nastrojenih reagovanja, ali su svi branili nes(p)retnog Brazilca, koji je za šest meseci u “Zvezdi” nastupio na devet utakmica, proveo na terenu ukupno 624 minuta, postigao jedan gol i to naplatio “samo” 180.000 evra!*

Izgleda da će pre neko ustati u odbranu pijavica (ima ih i korisnih), nego što će se štrecnuti zbog Saše Drugog. Zato kažem “dosta”, verujući da je u pravu moj prijatelj Darko iz Sopota, koji me je podsetio da su slična prenemaganja već sahranila Sašu Prvog i njegov pokret “Dosta je bilo”. Rikardinjo je makar postigao jedan gol, a njih dvojica se nadavaše autogolova, samo ne znam koliko i od koga su to naplatili!

* Najžešći je bio komentar izvesnog Marka, kome sam morao da lično odgovorim:

Poštovani Marko,

Ne morate da mi verujete, ali zaista se obradujem kad god mi se obrati neko od ljudi koji kupuju “Blic”, pa reaguju na neki od mojih priloga. Pišem tu kolumnu, još malo pa 14 godina, svakodnevno, pa je sasvim normalno da ima i dosta “nezanimljivih tekstova”, u koje verovatno spada i onaj pod naslovom “Rikardinjo”. Zbog ograničenog prostora u novinama, nisam mogao da šire obrazlažem zašto smatram da je glavni junak moje kolumne (Saša Janković) loš igrač na opozicionoj sceni Srbije, pa sam malo zbrzao poslednju rečenicu. Mogao sam komotno da stavim i onog nesretnog Fabricia iz Partizana, ili ovog Sumu za koga je plaćena najveća suma u istoriji “kluba sa Stadiona JNA”, ali mi, da budem malo i iskren, Rikardinjo sa onom bradicom malo ličio na S.J. (a kako na mojim Fejsbuk stranicama stavljam i poneku sliku, to mi se učinilo baš zgodnim).

Žao mi je što niste odoleli maniru tako rasprostranjenom u poslednje vreme, posebno ovde u Srbiji, da se odmah pređe na uvrede. Igrao sam fudbal dovoljno dugo, istina u beogradskom nižerazrednom “Šećerancu”, kao sportski novinar pratio sam “Crvenu zvezdu” pune tri godine, u vreme kad su u njoj igrali Džajić, “Pižon”, Dule Savić, Bleki Bogićević… Godinama sam igrao mali fudbal, a među kolegama sam poznat kao učesnik i organizator deset sezona Press i Medialige, u kojoj je moja ekipa (NP “Vreme”) jednom trijumfovala, a dva puta igrala u finalu. Toliko o “šutiranju limenki”!

Sve to, naravno, ne kvalifikuje me da na “tržištu rada” postignem neku veću cenu, pa sam se pre tri godine obradovao odlasku u penziju. Možda zbog poodmaklih godina nisam bio u stanju da primetim da je “taj isti Rikardinjo igrač prefinjene tehnike, istančanog osećaja za pas bilo u prostor bilo u noge saigraču, odličnog slobodnog udarca i centaršuta, bilo u trku ili iz prekida”, kako ste Vi naveli u svom pismu.

Pošto ste mi preporučili da se “držim onoga što znam, ako nešto takvo uopšte postoji”, ja sam kao novinar sa stažom od četiri i po decenije pogledao samo ono što je objavljeno kad je Rikardinjo otišao iz Zvezde, I to ne u “Blicu”, u čiju dobronamernost sumnjate, već na nekim izuzetno dobrim i profesionalno rađenim sajtovima. Ne ulazeći u subjektivne procene, citiraću samo podatak da je “Rikardinjo došao kao slobodan igrač, ali za platu od čak 360.000 evra, što znači da je uzeo svojih 180.000 i zauvek napustio Beograd. Bez tužbe, bez teških reči, bez ljutnje… Neka ostane za statističare: Rikardinjo je za šest meseci u Crvenoj zvezdi nastupio na devet utakmica, ukupno 624 minuta i jedan gol. Baš tim pogotkom u Ivanjici Brazilac je na tren najavio izlazak iz tunela, neku vrstu vaskrsnuća, ali onda je u meču protiv BATE Borisova na Marakani loše odreagovao u defanzivi, Ivanić ga je lako prošao, asistirao za gol, i Vladan Milojević ga je definitivno precrtao…” Toliko, srdačan pozdrav IM

21. April/ Subota

Svedoci

Svojevremeno se tzv. borački staž dokazivao uz pomoć dva svedoka. Ne znam da li će danas u 11 časova u sali na Mašinskom fakultetu uvažiti mišljenje mojih prijatelja Milana Pajevića i profesora Petra Đukića, pa da me prime u članstvo Udruženja Ariljaca i prijatelja Arilja, jer do ove lepe varoši nikad nisam stigao, ali napisah bar dvadeset komentara u kojima sam žalio što je svojevremeno zatvoren sjajni restoran „Arilje“ na Cvetnom trgu.

Uvek sam mislio da smo mi, Beograđani, pomalo hendikepirani u odnosu na razne „zavičajce“, koji se po tom osnovu okupljaju, druže i prepoznaju. A onda sam prekjuče u restoranu „Sidro“ na Dunavu, poranivši na viđenje sa piscem Andrijom Dodigom (autorom zanimljivih romana „Quizus“ i „Izlaz“), sreo moje kolege iz „Politike“ Milana Jankovića i Zorana Anastasijevića. Taman smo smlavili po pivo, kad je naišao gospodin Miroslav Živković, Milanov školski drug, inače moj prijatelj sa Fejsbuka, koga sam upoznao pre mnogo godina na Sajmu na štandu „Kontala“ kod našeg zajedničkog prijatelja Saše Kriška. A kad je konačno došao i Andrija, kome uzgred Milan „duguje“ prikaz novog romana, ustanovilo se da su Miroslav i on komšije i da se znaju iz kladionice, u kojoj obojica jure „velike kvote“. Jednom rečju, kad si dugo Beograđanin, ne trebaju ti svedoci, dovoljno je da imaš svoje sidro!

23. April/ Ponedeljak

Rezultati

Minule subote sahranjene su dve institucije, pokret “Dosta je bilo” i “Beogradski maraton”. Ono što je trebalo da bude mudra politička odluka, da posle kraha na martovskim izborima u Beogradu rukovodstvo DJB na čelu sa bivšim ministrom Sašom Radulovićem podese ostavke, pretvorilo se u farsičnu predstavu sa izvlačenjem zeca iz šešira u liku dr Branislava Mihajlovića iz Bora, široj javnosti uglavnom nepoznatog i već u poodmaklim godinama. Od čoveka koji je na nedavnim izborima u Boru, u koaliciji se “Dverima” osvojio čitavih 8,17 odsto glasova, niko ne očekuje da će nešto značiti na opozicionoj sceni Srbije, tim pre što će ono malo para koje još primaju kao parlamentarna stranka kontrolisati Radulović i ekipa.

Kad smo već kod para, zar je neko zaista mislio da je moguće zabašuriti neisplaćene nagrade pobednicima prethodnih maratona u našem gradu ili da će tri hiljade evra (opet neizvesnih) privući maratonce iz sveta. Ovako, dobili smo vest za idiotsku hvalu da su “posle mnogo godina pobedili domaći takmičari”. Kristijan Stošić i Nora Trklja nisu krivi što je za njih čulo još manje ljudi nego za doktora Mihajlovića, ali je zaista pitanje ko je kriv što je rezultat ovogodišnjeg pobednika u muškoj konkurenciji (2:45.23) za skoro osam minuta (2:37.59) lošiji od onog koji je lane imala Olivera Jevtić na identičnoj stazi!

24. April/ Utorak

Srbija

Rekoše ovih dana oni što nisu vredni da im pominjem ni ime ni firmu kako “opozicija treba da se bavi Srbijom, a ne da se Srbija bavi opozicijom”. Sami sebe proglasili za bogomdanu opoziciju, a svima koji još gaje nekakavu nadu da se ovde može dogoditi neka promena – ponudili da sede i čekaju njihova premudra saopštenja. Ne, gospodo, Srbiji nema spasa dok se ne pozabavi ovom i ovakvom opozicijom, ako ništa drugo da ja mogu nešto da odgovorim babi koja mi se na pomen predsednika svega ovoga, unela u lice i podvrisnula: “A ima li ko bolji?!”

Kako do tog odgovora – nisam pametan! Prošlog petka popodne na stajalištu kod Ulice dr Velizara Kosanovića (gde na zidu još stoji ona nacistička “svastika”) vrata na prikolici “sedmice” (garažni broj 1447) prilikom otvaranja zaglavila se na karoseriji tik uz šine parkiranog teget automobila “opel zafira” (BG1251EL). Potrajao zastoj dok se nije pojavila punija gospođa i nekako se sa desne strane ubacila na vozačko mesto, da bi potom u tramvaju nastala opšta rasprava o tome šta ona i kočničar tramvaja treba da urade. Kola da krenu napred a tramvaj unazad, kola u rikverc a tramvaj da stoji, kola i tramvaj da istovremeno krenu unapred, to isto al’ unazad… nema kombinacije koja nije pomenuta. Možda vam ovo liči na aktuelne “dogovore” opozicije, ali ja ipak mislim da je sve to samo – Srbija! Zato više nisam siguran da li Srbija treba da se bavi opozicijom ili obrnuto, jer mi se čini da su i opozicija i Srbija zreli za posmatranje!

25. April/ Sreda

Referendum

U proleće 1998. bio sam glavni i odgovorni urednik nezavisnog političkog dnevnika “Naša borba”, što i danas smatram jednim od najznačajnijih perioda u mojoj novinarskoj karijeri. A pre tačno dvadeset godina “vest dana” bili su rezultati referenduma, na kome je 94,7 odsto punoletnih građana Srbije od 5.297.776 izašlih (što je bilo čak 73,5 odsto upisanih birača) zaokružilo da je protiv “stranog uplitanja u rešavanje unutrašnjih problema Srbije na Kosovu i Metohiji”. Posle tog “odlučnog NE” imali smo čitavu seriju dolazaka svetskih diplomata i posrednika, konferencija i mirovnih inicijativa, sve do proleća 1999. i NATO bombardovanja SR Jugoslavije, da bi potom usledili Kumanovski sporazum, Rezolucija 1244, egzodus nealbanskog stanovništva, proglašenje nezavisnosti Kosova, pregovori o normalizaciji odnosa…

U svemu tome građane Srbije, čak ni posle tzv. demokratskih promena krajem 2000. godine, više niko nikad ništa nije pitao, osim što su i posle dvadeset godina osuđeni da plaćaju visoku cenu zablesavljenosti velikim vođom i njegovim načinom “rešavanja problema”, Iz “Naše borbe” od 25. aprila 1998. prepisujem ono što je moja draga koleginica Gordana Suša sjajno sažela u nadnaslov svog komentara: “Narodno Ne, za Miloševićevo DA!” A to ne da zvuči poznato…

26. April/ Četvrtak

Rođendan

Gospođu Gordanu Vidović, vlasnicu poznatog frizerskog salona “Tea” na staroj okretnici tramvaja kod “Kluza”, pitao pre nekoliko dana njen rođak (sa muževljeve strane) Milorad “Miško” Jelić, taksista po zanimanju i karakteru, zasto je već duže vreme ne pominjem na ovom mestu. A ona počela da me brani: “Ivan bio dva meseca u Australiji, potom imao lepe porodične obaveze, možda će se setiti za moj rođendan, 26. aprila, mada…” Tu je zastala, znajući da baš danas puni 18 godina Mirino i moje najstarije unuče, gospođica Tamara Janjić, o čemu njena baka i ja pričamo još od dana kad su nam javili da je naša Milena rodila zdravu devojčicu. Međutim, kako smo zbog interkontinentalnih veza, uskršnjih raspusta i sve teže uskladivih obaveza na relaciji Melburn – Dubai – Beograd ovo punoletstvo proslavili još 31. marta u topčiderskom restoranu “Stara trojka” i pošto sam tih dana više puta pohvalio Tašinu lepotu, pamet, vrednoću, dobrotu i sve što ona znači u životu naše velike porodice, imam još malo prostora da, osim našoj dragoj unuci, čestitam rođendan i mojoj prijateljici Goci i – samom sebi!

Danas se, što znaju i svi beogradski vrapci, navršava 14 godina od kako svakodnevno pišem komentare na ovom mestu, pa je red da čestitam i svima vama koji ovo čitate i – trpite! Mada, šta sve u Srbiji trpimo od strane kojekakvih “medija”, možda bih na ovom mestu trebalo da smislim jedno veliko – izvinjenje!

27. April/ Petak

Lift

Kolega iz Novog Kneževca Aleksandar Perkučin prisetio se prekjuče svog imenjaka Vulina iz mladih dana, kad su se sretali u zgradi “CeKa” u Novom Beogradu, gde je njegov JUL zauzeo nekoliko najviših spratova posle raspada Saveza komunista. Na jednom od tih spratova bila je i firma za obezbeđenje “Komet-tim”, u kojoj je moj FB prijatelj neko vreme radio, pa se često događalo da se njih dvojica nasamo voze u liftu. “Sada mi je stvarno žao što mi neko proviđenje nije javilo da će ta spodoba duge crne kose u crnom kožnom mantilu jednog dana biti ministar vojni. A imao sam pištolj…”, vajka se Perkućin.

Radio sam u toj zgradi od marta 1979. do avgusta 1984. godine, pa mi se više puta dogodilo da budem nasamo u liftu što sa predsednicima države (Cvijetin Mijatović, Sergej Krajger, Mika Špiljak…), što sa partijskim liderima (Lazar Mojsov, Dušan Dragosavac, Dragoslav Marković…). Svi oni su se posle Titove smrti dugo ustručavali da imaju neko posebno obezbeđenje, pokušavajući da se predstave kao “obični drugovi” i “ljudi iz naroda”, pa su i pri takvim slučajnim susretima umeli da razmene poneku kurtoaznu rečenicu, makar o vremenu. Kasnije, kad su počele međurepubličke čarke i polemike, shvatio sam da je većina tih komunističkih lidera bila baš to – nebitni mali ljudi! Zato su ih u svim državama nastalim na razvalinama SFRJ nasledile “spodobe”!

28. April/ Subota

 “Ce-Ka“

Pomenuh juče da sam sedminu radnog staža proveo u soliteru na ušću Save u Dunav, koji stariji pamte kao „Ce –Ka“, a mlađarija ga sad prepoznaje po šoping centru podignutom na nekadašnjem parkiralištu. Sa 141 metrom visine još je najviša zgrada u Srbiji i druga na Balkanu. Zdanje od 24 sprata, podignuto po projektu arhitekte Mihaila Jankovića, useljeno 1965. godine, nosilo je zvaničan naziv „Palata društveno-političkih organizacija”, u kojoj su prostorije imali funkcioneri Saveza komunista (Jugoslavije i Srbije), isto tako i SSRN, dok je na najvišim spratovima bilo sedište omladine Jugoslavije. Kažu da je Josip Broz Tito, iako upoznat sa projektom, u toj zgradi boravio samo jednom i napustio je nezadovoljan visinom plafona i izgledom kabineta. U ranoj mladosti često sam čuo da Beograđani taj neboder na ledini doživljavaju kao uzdignuti prst, koji poručuje “pazi šta radiš”, što nisu ublažile ni povremene praznične iluminacije sa upaljenim svetlima.

U tom stilu bio je i “semafor” u obliku rakete prema nebu u vreme NATO bombardovanja Srbije, što verovatno nije bio jedini razlog da zgrada, kojom su tada gospodarili Miloševićev SPS i JUL njegove supruge bude pogođena 21. i 27. aprila 1999. sa ukupno 12 “tomahavk” projektila. Ali, ostao je i utisak da je ta naša “raketa” više ličila na muški polni organ, što bi moglo da se smatra ovde omiljenom radnjom na slovo “k”, uglavnom bez rezona, osnova i razloga!

30. April/ Ponedeljak (trobroj)

Krajcarica

Stariji se verovatno sećaju igre krajcarica, kad se na crtu bacaju komadi kovanog novca i ko je najbliži nosi sve. Ponegde bi najprecizniji igrač još morao da baci novčić u vazduh i svoju pobedu overi tačnom procenom da li će pasti na “pismo” ili “glavu” Naziv je dobila po austrijskoj kovanici “krajcari”, čija je vrednost bila slično onoj koju sad ima žutać od jednog dinara. Vrhunac veštine je da crta bude prečnik najpreciznije bačenog novčića.

Na staroj Čukarici mog detinjstva, u spletu kaldrmisanih uličica između Radničke i Lješke, Visoke i Školske, to se nazivalo “cezar”, što sam zapamtio iz dva razloga. Jednom su u Doksimovoj igrali krajcarice, a neki lokalni siledžija, koga pamtim po nadimku “Bane Robija”, bi prilikom svake iole nejasne situacije proglašavao da je njegov novčić najbliži crti i – trijumfalno kupio sve pare sa zemlje. Ja nisam učestvovao u toj igri, imao sam ne više od deset godina, ali me je ta nepravda toliko zabolela da sam na papirima iz vežbanke ispisao i zalepio na nekoliko drvenih bandera po kraju sledeće obaveštenje: “Od sada je ‘cezar’, od linije metar!, BANE ROBIJA”.

Iako ovaj niz reči, “na crtu”, “pobednik nosi sve”, “bezvredni dinar”, “Cezar”, “siledžija”… nudi pregršt asocijacija na aktuelne prilike u Srbiji, mene krajcarica uvek podseti da tog leta nisam smeo da izađem na ulicu i da sam još tada osetio istu jalovost i nemoć javnog govora, koju već duže vreme imamo u medijima i po društvenim mrežama.