„Beograđanka“ i ja

Poslednji put sam u zgradu „Beograđanke“ ušao uoči Nove godine da produžim „bus plus“ karticu, ali sam odustao zbog ogromne gužve na drugom spratu nekadašnje najveće robne kuće na Balkanu.

Pošto sam, kao uredan penzioner, tog dana platio i struju, molio sam Boga da u Masarikovoj ne sretnem nekog od ljudi koje poznajem i koji još rade u Studiju B.

Te dve odrednice, robna kuća i gradski medijski servis, su, bez obzira što sam punih pet godina u tu zgradu dolazio na posao u „Blicu“, vezuju najviše mojih, ličnih uspomena na nekadašnji „ponos Beograda“. U vreme njenog otvaranja objekat Robnih kuća „Beograd“ na Terazijama smo jednostavno zvali „robna kuća“, onaj na početku Knez Mihailove bio je „Na-Ma“ (po prvom poslertanom nazivu), a onaj kod SANU – „Mitić“ (po predratnom vlasniku), pa je „Beograđanka“ od početka prihvaćena kao simbol prosperiteta i hvatanja koraka sa svetom. Tada sam u beogradskoj rubrici „Večernjih novosti“ sedeo preko puta moje drage koleginice Bobe Milosavljević, koja je ceo radni vek pratila „tržište, cene i ostale potrošačke informacije“, i sećam se da je nekoliko meseci zarađivala platu pišući šta će se sve i na koliko kvadrata prodavati na ta četiri sprata i u supermarketu u podrumu. „Samo će piće prodavati na više od dvesta kvadrata“, rekla mi je jednom prilikom, procenivši valjda da ću u kasnijem životu najviše biti zainteresovan za tu vrstu artikala.

Studio B su za mene bili i ostali Duško Radović i Đoko Vještica, prvi kao novinarski uzor i „partizanovac“, drugi kao kolega od koga sam naučio kako da kasnije postanem, kažu, dobar urednik gradske rubrike. Prvi put sam na vrh „Beograđanke“ otišao sa Dragoljubom Žarkovićem, sa kojim sam sredinom osamdesetih godina prošlog veka u „Ekspres politici“ napisao nesvakidašnji feljton o fenomenu „tifoza“, objavljen u četiri nastavka (nedeljom) na četiri velike strane „Politikog“ formata. Sećam se, našli smo se u „Londonu“, malo popričali šta će ko da kaže, pa se i našalili da znamo da će prvo pitanje biti „kako ste došli na ideju da napravite ovaj feljton“. Međutim, kad nas je legendarni Sloba Konjović, koji je tada vodio nedeljni kolažni program, baš to pitao mi smo počeli da se smejemo i jedno petnaestak sekundi, a kolege sa radija će znati kakva je to večnost, nismo mogli ni da beknemo. Kasnije sam često odlazio i na radio, najviše kod mog prijatelja Veljka Pajovića, jedinog pravog Đokinog naslednika, i na televiziju, uglavnom kod Sanje Labudović u jutarnji program, bio sam nekoliko puta gost pok. Predraga Sarape (pokvarenog), sa Danijelom Šegan i Đorđem Mićićem sam dva puta pratio gradske izbore, a Ivana Nikolić je napravila emisiju o mom životu i radu u seriji „Moj Beograd“, koju moje ćerke čuvaju kao porodičnu relikviju. Zbog toga sam i ja lično i moja porodica uvek možda i preemotivno doživljavali sve turbulencije kroz koje je prolazila ova medijska kuća, pa nije slučajno što su na dan jednog od njenih „oslobođavanja“ (onog 5. oktobra) moja supruga Mira i srednja ćerka Maja uslikane kako među prvima prolaze kroz vrata u Masarikovoj.

„E moj, gospodine Mrđen, vi odoste, a niste uspeli da nam poprave ove liftove!“

Sve ostalo o čemu kao dokon penzioner pričam u vezi sa „Beograđankom“ je manje važno, ali ne baš i neinteresantno. U nekad čuvenom ekskluzivnom restoranu na petom spratu smo nas šestoro iz Građevinske tehničke škole u proleće 1993. proslavili četvrt veka mature, bila je to ona godina sveopšte bede i poniženja da je dobro da nas se i toliko okupilo, a na jelovniku su bili samo ćevapi i „zidarsko“ BIP pivo. Godinu dana kasnije, međutim, u vreme „tvrdog dinara“ i nezaboravnog deda Avrama, na terasi restorana nam je čuveni beogradski ugostitelj Radomir Rikić, tadašnji upravnik „petog sprata“,  priredio koktel na kome samo što nije bilo „od ptice mleko“. Istorija tog događaja je pomalo bizarna, jer je reč o prijemu za polaznike Novinarske škole nedeljnika „Vreme“ (gde sam ja tada bio direktor), iz koje su iznikli Vlada Radomirović, Dragoljub Draža Petrović, Bane Bjelica, Ilija Kovačić, Marko Petrović, Nada Kovačević, Dejan Radojević… Pre toga je tadašnji predsednik Udruženja novinara Srbije Kosta Krajinčanić, jedan sve u svemu opskurni lik, zabranio da se svečanost održi u restoranu u prizemlju zgrade u Resavskoj 28, iako je sve uredno unapred rezervisano i plaćeno, jer se uplašio da mu neko ne zameri što je ugostio mlade „soroševce“. Tačno je da je ovu Novinarsku školu delom finansirao Fond za otvoreno društvo, a delom iz drugih izvora, sa kojima je NP „Vreme“ tada sarađivalo, ali ću za sva vremena zapamtiti kako je „Rika“ za manje od dva sata sve sjajno organizovao.

U tu priču „nekad bilo, sad se pripoveda“ spada i vidikovac na 24. spratu, nekadašnja turistička atrakcija, koji je postao nepristupačan još sredinom osamdesetih, kad je Studio B zauzeo i taj sprat. U leto 2013. kad su nam prvi put došli u goste prijatelji iz Australije, Veljko Pajović i Snežana Nekić su im omogućili da kroz one prozore koji nisu zatrpani tehnikom i kulisama pogledaju panoramu Beograda, a njima nije bilo jasno kako je neko mogao da upropasti tako sjajnu mogućnost da se čitav grad vidi k’o na dlanu. Zato su me, kad smo moja Mira i ja prvi put došli u Melburn odmah odveli u palatu „Eureka Skydeck“, gde je na 89. spratu i dalje najbolji pogled na čitav grad i okolinu.

Lift do ovog vidikovca stiže za manje od minut, što me podsetilo da smo se kad je otvarana „Beograđanka“ hvalili kako se na 24. sprat stiže za tridesetak sekundi. Kasnije je sa tim liftovima bilo mnogo problema, pa sam često do osmog sprata, gde se kasnije preselila redakcija „Blica“, išao mračnim protivpožarnim stepenicama. Zbog toga smo umeli da budemo i ljuti na obezbeđenje, koje nam nikako nije davalo da koristimo službeni VIP lift, pa sam jednom prilikom i napisao da taj lift samo nekim čudom proradi kad u Narodnu kancelariju tadašnjeg predsednika Republike Srbije Borisa Tadića dođe na posao njen tadašnji direktor Dragan Đilas.

Zbog toga se nisam iznenadio kad su mi dve godine kasnije, kad je redakcija „Blica“ već bila u zgradi nekadašnjeg „Ineksa“ (poznatoj po tome što je preko puta mog omiljenog restorana „Palilula“), drugari iz obezbeđenja „Beograđanke“ zamerili: „E moj, gospodine Mrđen, vi odoste, a niste uspeli da nam poprave ove liftove!“

Kad smo već kod obezbeđenja, početkom 1999. moja porodica se našla u veoma teškoj situaciji: ja bez posla posle ukidanja „Naše borbe“, Mirina prodavnica nekoliko puta opljačkana, naša najmlađa ćerka Marina u Americi bez mogućnosti da se vrati u Beograd, Milena i Maja na studijama, nezavršena nova kuća… Hteli smo da sve prodamo, pa sam tri puta dolazio na 17. sprat „Beograđanke“ da dam oglas za „Blic“. Posle toga bih sišao sprat niže u redakciju, ali mi nikako nije polazilo za rukom da „preskočim“ čuvenog Jožu, oficira bivše JNA, koji je za pultom kod lifta kontrolisao prolaz do kancelarije Veselina Simonovića.

Kad smo već digli ruke, i od prodaje kuće i od mojih pokušaja da vidim ima li u „Blicu“ nekog posla za mene, Gospodin Slučaj je namestio da jednog lepog letnjeg jutra u potpuno praznom Južnom bulevaru, dok smo Mira i ja našim „kombijem“ žurili na kvantašku pijacu, ugledamo Vesu. Povezli smo ga do taksi stanice na Autokomandi, on me pitao što ne svratim, ja mu rekoh da sam tri puta bio i da me nisu pustili do njega, on reče „nemoj da si na kraj srca, možda stvarno nisam bio tu, dođi u utorak u podne“. Tako sam se u utorak 17. avgusta 1999. našao u prostorijama Društva inženjera i tehničara, gde je „Blic“ još bio na ratnoj lokaciji, da bih već 1. septembra iste godine bio primljen u stalni radni odnos! Istog dana, kad se „Blic“ vratio u „Beograđanku“!

(Tekst je nastao iz „teza za razgovor“ sa kolegom Markom Lovrićem za NIN, u februaru 2020. godine.)