Iako sam se svojski trudio, pisao najlepše pismene sastave za sve državne praznike, a posebno za Dan mladosti, bio ne samo odličan učenik već i najbolji u svojoj generaciji, učestvovao na radnim akcijama i sve u svemu bio “primeran omladinac”, druga Tita nikad nisam video uživo.
Ako se ne računaju oni dani kad smo iz stare čukaričke škole “Đorđe Krstić” u Radničkoj ulici organizovano išli u Ulicu kneza Miloša da dočekujemo njegove goste iz belog sveta. Trebalo je 1963. godine da učestvujem na sletu za Titov rođendan, ali nisam bio baš najspretniji u pravljenju “zvezdi”, pa je umesto mene na Stadion JNA otišao godinu dana stariji Pera Paroški, koji je te godine ponavljao sedmi razred.
Za tvrdnju da sam bio najbolji đak u svojoj generaciji pozivam se na laskavu titulu “Šampion znanja Jugoslavije” za školsku 1963/164. godinu, sveopšte takmičenje u znanju koje je organizovao savezni list za decu “Pionir Kekec”. Trebalo je da 25. maja te godine budem prisutan na tradicionalnom prijemu u Belom dvoru za pionire i omladinu , ali je u isto vreme na stadionu “Tašmajdan” bila priredba dočeka Štafeta mladosti, na kojoj su mi uručeni pobednički pehar (za školu) i medalja za uspomenu i dugo sećanje, koju i dan danas čuvam.
Kasnije sam, već kao student, redovno učestvovao na konkursima lista “Komunist” i u tri godine osvojio nekoliko nagrada, uglavnom pod imenom mojih drugara koji su bili zaposleni, jer smo zajednički ocenili da ćemo lakše doći do para u kategoriji “radnička omladina”. Istina je, međutim, da sam ja u onome što sam pisao pod mojim imenom uglavnom preterivao sa frazama i stilskim figurama o bratstvu i jedinstvu, samoupravljanju i nesvrstanoj politici naše zemlje, sve pod mudrim vođstvom druga Tita, dok sam u ime mojih drugara pisao sasvim solidne životne priče. Najveći problem smo imali kad je moj drugar Slobodan “Paki” Arsić, u to vreme kondukter u “Lasti”, 1970. godine dobio prvu nagradu za priču “Dug moje generacije”,* pa su ga direktno sa dodele nagrada odveli u Drugi dnevnik Televizije Beograd, koji je vodila Veroslava Tadić. Na njena tri opširna pitanja, nesretni lauerat je odgovorio sa dva “da” i jednim “svakako”, zagledan u neku daleku tačku u uglu studija.
Godinu dana kasnije na istom konkursu prvu nagradu dobio je vojnik iz Kučeva, moj nedavno preminuli kum Branko “Albanac” Arbutina. Priču “Naučili me ljudi i reka” napisao sam da bih kumu podigao ugled u toj zabitoj kasarni, ali i isposlovao kraće odustvo, koje mu je na svečanom uručenju nagrada za još sedam dana svojeručno produžio neki general iz Uprave za moralno–političko vaspitanje, inače član “Komunistovog” žirija.
Kad je umro drug Tito, list “Mladost” je raspisao opštejugoslovenski literarni konkurs na temu “Tito – večita mladost”. Bio sam već mator da bih se nadmetao sa klincima, pa sam neka svoja razmišljanja na tu temu poslao pod imenom jednog mladog kolege iz “Omladinskih novina”. Kao i obično, preterao sam sa frazama u stilu “da sa tvoga puta ne skrenemo”, pa je taj moj sastav kako su odmicale osamdesete godine prošlog veka delovao sve gluplje i besmislenije.
Izgleda da su na isti način razmišljali i ostali učesnici ovog konkursa i da su priređivači knjige pod naslovom “Tito – večita mladost”, koja se pojavila tek 1984. godine, imali problem da u gomili fraza pronađu nešto zbog čega bi vredelo sačuvati taj zbornik radova. Zato je, na moje veliko iznenađenje, među tridesetak odabranih priloga objavljena i priča “Naučiše me ljudi i reka”* sa konkursa “Komunista” od pre trinaest godina. Naravno, pod imenom Branka Arbutine, koji je tako dobio svoju “večitu mladost”, jer se u toj priči Tito baš nigde ne pominje.
Zato sam čvrsto odlučio, kad mi je Slaviša Lekić predložio da napišem prilog na temu “Tito i ja”, da ovog puta umesto neuspelih stilskih figura i “kako sam ja bio pametan” komentara pošaljem pravu životnu priču. Pod mojim imenom!
(Objavljeno u Nacionalnom magazinu za normalnu komunikaciju “Status”, maja 2010. godine.)
* Priče “Dug moje generacije” i “Naučiše me ljudi i reka” uskoro će moći da se pročitaju na ovom sajtu u ARHIVA/NEISPRIČANE PRIČE.
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
