Ada Ciganlija i ja

Odrastao sam na Čukarici, u Doksimovoj ulici. Ova prva rečenica mi je oduvek služila kao »lakmusov papir« da prepoznam stare Čukaričane, jer se naša ulica, druga paralelna sa Radničkom, zvanično zvala, a i sad se možda zove N.H. Hristijana Todorovskog Karpoša.

Pređašnje ime, Doksimova, koristili smo kao tajnu šifru za komunikaciju nas koji smo proveli detinjstvo u tih nekoliko uličica između Požeške i reke Save.

Sava je bio pojam koji smo upotrebljavali mnogo duže i mnogo češće nego sada veoma popularni i pomalo izvikani Ada Ciganlija. Govorili smo »idem na Savu«, »preplivaću Savu«, »savska kupatila«, »odnela ga Sava«… To objašnjavam time da se u kasnim četrdesetim i  ranim pedesetim godinama prošlog veka Ada Ciganlija doživljavala kao zlo mesto, pre svega zbog zatvora koji je decenijama bio jedina zidana građevina na ostrvu, nešto i zbog legende koja se šapatom prenosila da je tamo ubijen i sahranjen Draža Mihailović, a meni se čini da je na to najviše uticala jednostavna činjenica da je veći deo godine bila poplavljena, da su se u gustoj šumi baruštine zadržavale dugo i bile idealno mesto za razvoj svih vrsta žaba, zmija i – komaraca.

Čukarički mangupi su zato, kad bi im stizalo vreme da upoznaju »one stvari« više preferilali makišku šumu, posebno deo između obrenovačkog puta (koji se sad zove Stari, a tada je bio jedini) i ulice koja se nekad zvala Lazarevački drum. Moj drugar Pera »Kidran« Paroški imao je običaj da kaže da se »jebačina preko ne isplati, jer moraš da pređeš čamcem, a kad se vratiš već svi znaju i s kim si bio, i koliko si se zadržao i gde su sve ribu izujedali komarci«.

Nešto veća promenada bila je u onih nekoliko godina kad je vodostaj Save bio prilično nizak, pa su preko leta postavljani pontoni, preko kojih se »preko« moglo i pešice. Skrenuo bih pažnju na reč »preko«, koja je dugo bila gotovo jedini sinonim za Adu Ciganliju. U tom smislu se i preplivanje Save računalo samo do ove, makiške strane Ade Ciganlije, jer je naša najveća reka u onom delu između Ade i novobeogradske obale bila mnogo ćudljivija, brža i opasnija. Ovih dana Javno preduzeće »Ada Ciganlija« zvanično slavi pet decenija postojanja, pod sloganom »Ada, nikad mlađa«, a meni se čini da je zaista pravi početak onoga što Ada danas predstavlja u Beogradu i životu Beograđana upravo vezan za drugu polovinu pedesetih godina, kad je zatvor definitivno srušen, a počela izgradnja velikog nasipa duž većeg dela obale ovog ostrva. Taj nasip je i danas očuvan na delu kod Čukaričkog rukavca sa beogradske i od kupatila »Beograd« do poslednjeg reni – bunara sa novobeogradske strane Ade Ciganlije.

Na ovoj našoj, čukaričkoj strani, bilo je pet velikih splavova, u okviru kojih su bili bazeni za decu i nešto starije, od kojih su najposećeniji bili »Grafičar«, »Šećeranac« i »Rad«, dok smo ređe odlazili na splavove ispred veslačkih klubova »Crvena zvezda« i »Partizan«. Nešto zbog blizine špica Ade, a mnogo više zbog »gradskih šminkera« koji su na njih mogli da dođu od Sajma i tako ne prođu čuvenu »granicu Čukarice«, podvožnjak kod »Gospodarske mehane« (postoji i danas i prihvata saobraćaj sa Banovog brda prema gradu). Drugim rečima, došli bi na Adu a ne bi prošli »carinu« kod čamdžija, koji su pristajali iza zgrade sale koja je pripadala Fabrici šećera i kod stare okretnice legendarnog tramvaja »četvorke« (koji je preko leta imao i otvorena kola, upravo zbog onih koji su dolazili na Savu).

Izgradnja nasipa je pomerila igralište FK »Šečeranac«, koje je i inače bilo uglavnom poplavljeno, od kupatila prema sredini Ade Ciganlije, u sklopu velikih projekata da se na Adi naprave sportski tereni, veštačko jezero, dečje odmaralište sa kamp kućicama… Sa izgradnjom tih terena i pešačkom stazom preko Ade počelo je da se forsira kupatilo »Beograd«, na novobeogradskoj strani, koje je osim splavova sa bazenčićima imalo i nasutu pešćanu plažu, a dolazilo se čamcima i brodićima iz Novog Beograda.

Mi, Čukaričani, smo još neko vreme bili verni svojim kupatilima, ponajviše zbog toga što su kabine za presvlačenje bile drvene, a iz svake treće daske bi kao slučajno ispao čvor, tako da smo prve lekcije iz anatomije, seksusalnog obrazovanja i građanskog vaspitanja sticali predugo zatvoreni u srednjoj od tri kabine na »Šećerančevom« ili u krajnoj levoj na »Radovom«. Odatle su mogli da vas izbace samo nestrpljivi drugari, jer su čuvari, posebno legendarni »Lala« sa »Šećerančevog«, imali razumevanja za tu vrstu samousavršavanja.

Apsurdno je da je Ada sve više postajala bitan pojam, čak i kod nas tvrdokornih »Savadžija«, onda kad je prestala da bude ada. Pregrađivanjem reke na dva mesta, stvaranjem Savskog jezera, izgradnjom sudijskog tornja za neko veliko takmičenje u veslanju, Ada Ciganlija je prestala da bude ostrvo, ali je postala i bliža, i dostupnija, i humanija… Time su stvoreni uslovi da ona postane ono što je danas i što će tek biti, ali je i prestala naša, čukarička, opsesija da mi na nju imamo neko posebno pravo samo zato što smo već u nekom aprilu plivali do nje ili što smo igrali fudbal u »Šećerancu«.

Mene je, ruku na srce, od Ade Ciganlije najviše odbio moj otac, koji je, posle višegodišnjeg organizovanja sindikalnih letovanja po Jadranu, one godine kad je nasip pušten u funkciju svečano izjavio: »Sad više nema potreba da idemo na more, kad ćemo imati sve na Savi«. U stvari, za sve je kriv neki njegov drugar koji mu je bio dužan, pa mu je umesto para dao »Tomosov« motor. Otac je sredio taj motor, ali je onda morao da kupi čamac. Na promotivnoj porodičnoj vožnji zadesila nas je kiša, pa je otac napravio metalnu konstrukciju, preko koje bi, u slučaju potrebe, mogla da se stavi cerada. Čamac i motor je držao na »Grafičarevom« kupatilu, jer je na »Šećerančevom« u to vreme već počela da radi čuvena Janićijeva kafana sa najboljim roštiljom u gradu, pa kad su mu otkazali, moj Anta je kupio kućicu na buradima, odnosno »splav« koji je bio vezan za drveće na obali.

Sa tim njegovim prvim splavom povezana je jedna od najvećih trauma u mom životu, jer je otac zaključio da je »pametnije da leti živimo na Savi, gde imamo sve« nego u nekomfornom dvorišnom stanu u Doksimovoj. Elem, te prve godine smo u junu, čim se završila škola, preneli sve iz stana na splav, a mene je zadesila nesreća da sam nosio one madrace iz tri dela, koji čine dušek i kojih se mnogi verovatno sećaju iz vojske. Nevolja je bila u tome da sam prelazeći nasip i preko Ade sreo gotovo sve koji me poznaju, a niko nije propustio da mi prijateljski kaže da »nisu to ti dušeci za plažu« ili »što ti tata ne kupi dušek na naduvavanje«.

Od te more sam i te i nekoliko narednih godina bežao na more sa društvom, sve dok nekoliko godina kasnije nisam otkrio da je naš splav, nekim čudnim sticajem okolnosti, imao najbolje mesto na Adi. Tik pored splava Udruženja filmskih radnika Beograda, gde su godinama glavne zvezde bili braća Pavle i Duca Vujisić i oko kojih se okupljala sjajna ekipa, pre svega pijanaca, ali i dobrih muzičara, sjajnih roštiljdžija i ugursuza svake vrste spremnih na razne podvale i zezancije.

U međuvremenu je i moj otac stasao u jednu od savskih legendi, jer je, posebno od kad se penzionisao, gradio izvanredne splavove. U sezoni bi on i moja braća, koja su dosta veštija u baratanju čekićem i testerom od mene, pravili i po desetak splavova, a neka njegova rešenja za razdvajanje dnevnog boravka i nus-prostorija i danas se koriste u izgradnji ovakvih objekata, posebno od kad su splavovi počeli da se pretvaraju u kafane. Otac je bio prilično uključen i u izgradnju čuvenog katamarana Paje Vujisića, ovekovečenog u filmoviima i seriji »Kamiondžije«, gde se kao »drug Mrđa« pojavljuje poznati glumac Mića Tomić, koji je, ništa izgleda nije slučajno, dolazio u Doksimovu 14 kod svoje tadašnje devojke Ljubice Krstić.

Ponekad mi se čini da je preranoj smrti mog oca najviše kumovala odluka da prestane da se bavi tim poslom i da proda svoj splav i kupi luksuzno opremljen brod. U nečijem drugom životu to bi bila kruna priče, od razdrndanog »Tomosa« do jahte, ali on nikad nije preboleo što je, sad kad ima brod, morao njime da plovi i što je sve manje vremena provodio na Adi Ciganliji.

(Tekst je objavljen u magazinu »Status« u leto 2007. godine.)