Nije lako vratiti se u Srbiju

U sklopu psiholoških priprema za povratak u Srbiju, pa još na manje od mesec dana od izbora, pročitao sam više objava nekih mojih prijatelja sa društvenih mreža, čiji sudovi, saveti i preporuke su se pokazali korisnim u raznim životnim situacijama meni dragih osoba.

Ponešto od toga sam zapisivao, uveren da se čak i najintimnije lične drame reflektuju na širem, društvenom planu, baš kao što se i ono što svi pežorativno nazivamo “ova situacija” prelama u gotovo svim našim relacijama, od porodice i emotivnih veza do pogleda u sopstveno ogledalo. Tu negde počinje i završava se nešto što se u normalnim državama zove društvena patologija, a u zemlji Srbiji se to proglašava za politiku…

Sad nekako ne znam da li savet da je za međuljudske odnose najdelotvornije da prestanete da očekujete od drugih ljudi da se ponašaju kao vi, da misle kao vi, ukratko da u njima tražite i prepoznajete sebe – više važi za pojedinačne odnose ili za traganje za istomišljenicima na političkoj sceni.

Nema puno besmislenijih i smrtonosnijih hobija od toga da dugotrajno budete psihoterapeut volonter nekome ko to ne želi i ne vidi da je u nečemu problem, ili čak ne daj Bože ni da je to možda on sam… Neko je rekao da to ima izgleda na uspeh “baš kao da učite svinju da svira klavir”.

Sledeći iz te serije je savet da se skoncentrišite i uložite najveću energiju na podelu uloga u vašem životu. Taj kasting je mesto gde se najviše toga dobrog može uraditi… Kažu, važno je da tu odaberete “glumce” koji su lepi, spretni, dobri, talentovani, mudri i duboki i, što je najvažnije, koji imaju ono nešto baš po vašem ukusu…

Tako ćete mnogo lakše izrežirati Srećan Kraj, i u sopstvenom životu i u čitavom društvu.

“Za mene je najveća hrabrost biti srećan. Vrlo je kukavički biti nesrećan. Ništa vam ne treba da budete nesrećni. Svaka kukavica to može, svaka budala. Svako je sposoban da bude nesrećan, ali je potrebna velika hrabrost da se zaista bude srećan” – tako je govorio indijski mistik, guru i filozof Osho (1931-1990), poznat i kao Rajneesh.

On je tom prilikom rekao da “ljudi koji toliko ulažu u vlastitu nesreću, obožavaju da su nesrećni, u stvari, srećni su u svojoj nesreći”.

I dodao: “Čovek uistinu postaje čovek kad prihvati celokupnu odgovornost za sve ono što jeste. To je prva hrabrost, to je najveća hrabrost.”

Rajneesh je u govoru koji je održao 30. oktobra 1984. godine, prvom nakon što je okončao tri godine javnog ćutanja, rekao da ne želi da ljudi samo veruju u njegove reči…

“Želim da ljudi žive moju tišinu. U ove tri godine bilo je sjajno vrijeme da ćutim sa svojim narodom i da vidim njihovu hrabrost i ljubav u tome da ostanu sa čovekom koji možda više nikada neće progovoriti.”

U tom pogledu, ipak, nemam nikakve dileme. Prava tišina je mnogo delotvornija od neprestanog brbljanja, ali to je savet samo za one koji su uspeli da pravilno podele uloge u svom životu. Sve ostalo je samo to – brbljanje pod plaštom politike!

Written by : Ivan Mrdjen

Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.