Šta sad ljubav ima s tim…

Filmski, pozorišni, televizijski i radijski reditelj Boro Drašković, ovogodišnji dobitnik nagrade “Pogled u svet: Vojislav Vučinić”, koju dodeljuje beogradski Festival autorskog filma, malo je iznenadio koleginicu Suzanu Sudar odgovorom na pitanje: “Šta biste danas režirali, s obzirom da je Vaš umetnički opus prožet fenomenom nasilja?”

“Da ste me juče to pitali, rekao bih da je nasilje na vrhuncu. A, i sada bi, nažalost, odgovor bio isti. Začuđujuće je šta se događa sa svetom. ‘Mahabharata’, stari indijski ep, govori da je rat beskonačan, nema kraja. Ali, pošto se menjaju oružja, onda je svet u sve većoj opasnosti, nuklearne tehnologije mogu da unište našu planetu, da je dignu u vazduh. Šekspir u komediji dodiruje nasilje, nezaobilazno je. Veoma je teško biti čovek. Sada bi, ipak, sigurno tema kojom bih se bavio bila ljubav, ali i ona bi dodirivala nasilje”, rekao je Drašković, kome je nagrada dodeljena za životno delo i celokupan doprinos filmskoj umetnosti.

*     *     *

“Što sad ljubav, što sad ljubav ima s tim”, prisetio sam se poznatog i omiljenog refrena pesme “Ne zovi mama doktora”, koju je zagrebačka grupa “Prljavo kazalište” objavila na albumu simboličnog naslova “Zlatne godine” (”Jugoton”, 1985, muzika i tekst Jasenko Houra).

Pesma je napravljena u stilu Brusa Springstina i danas je jedan od najomiljenijih hitova svih nostalgičara, posebno onih sa prefiksom “jugo”.

A danas je, jel’te, baš jedan od onih dana kad svi mi kažemo “ne zovite doktora, jer nema leka protiv tog otrova, ma dobro, prebolet’ ćemo to, samo nek’ svira…”

Danas će se na našoj zvezdarskoj adresi okupiti Mirini i moji drugari, kojima Dvadesetdeveti novembar znači mnogo više od relikta prošlosti kojim je označavana glavna policijska stanica u glavnom gradu. (Istina, ima i onih koji tvrde da će doći zbog ovogodišnje premijere čuvenih pihtija moje drage supruge…)

*     *     *

Moja prijateljica Nataša Fosdi mi je u ponedeljak, ispod teksta kojim sam se oprostio od Sonje Opsenice Perišić, dr Ratka Božovića i Dušana Radulovića, ali i podelio radost zbog “jamba u najavi” unučića među mojim ispisnicima (troje stiglo, dvoje samo što nisu), napisala:Ivane, uvek čitam Vaše tekstove. Ovaj je neuobičajeno lirskog sentimenta. To Vam je od ljubavi?“

Ona se potom složila sa mojim odgovorom da bi se „moglo i tako reći… u braku sam još malo pa punih pedeset godina, zaista obožavam sve tri moje ćerke, uživam u odrastanju petoro unučića, imam prijatelja taman za dva, tri puta nedeljno u kafani i jednom za preferans… ima tu i ljubavi…“, napisavši: „Mislila sam baš na tu ljubav prema porodici, životu, drugima… Prema dobrom!“

*     *     *

Ljubav za to naše malo, ljudsko, intimno „dobro“ već decenijama je u zemlji Srbiji poslednja odstupnica pred nasiljem, koje uz sve univerzalne karakteristike o kojima je govorio Boro Drašković, ovde ima i posebno obeležje kroz takozvanu „obaveznu ljubav“. Od najvećeg sina naših naroda i narodnosti, preko onog što je krajem prošlog veka šetao po vodi sa odsjajem sunca u kosi do predsednika svega ovoga…

Iako bih mogao da još jednom ponovim refren „Prljavog kazališta“, mnogo bitnijom mi se čini misao Imanuela Kanta (1724-1804): „Ljubav je stvar osećanja, a ne volje. Ne mogu voleti zato što hoću, a još manje zato što moram, jer je obavezna ljubav glupost.“

Written by : Ivan Mrdjen

Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.