Da se vratimo na ono osnovno…

Kad mi neko koga lično ne poznajem pošalje zahtev za prijateljstvo preko Fejsbuka, obavezno pogledam imamo li zajedničkih prijatelja, ali i nekoliko njihovih objava. Tako sam prošle noći pročitao nešto što je Beograđanka Suzana Arsić, inače koleginica sa TDI radija, objavila pre nešto više od godinu dana. Iako je njen moto “Biram da vidim dobre stvari”, u tom trenutku je pobrojala nekoliko eklatantnih primera nasilja u školama i oko njih, zemlja Srbija, godina dvadeset dvadesetdruga:

“Septembar – u osnovnoj školi u Kaluđerici stariji đaci tukli prvaka i gurali mu glavu u WC šolju; septembar – učenik šestog razreda četiri godine maltretira vršnjake, bacao i sto na devojčice;

jun – grupa mladića izbola srednjoškolca po leđima i grudima ispred škole u Novom Beogradu; maj – dvojica dečaka od pet i osam godina skinula i pipala po telu devojčicu od osam godina u Aranđelovcu;

april – dečaci šutirali devojčicu (9) ispred osnovne škole na Čukarici; april – dvojica mladića pretukla dečaka (15) iz Bačke Palanke;

mart – vršnjakinje pretukle devojčicu (13) u školskom dvorištu, nadomak Beograda; mart – brutalno vršnjačko nasilje u Obrenovcu, posle udarca dečak pao i počeo da se trese, dok su se druga deca smejala i sve snimala…”

*     *     *

Posle ovog dramatičnog popisa, slede i komentari koleginice Arsić: “Ovo nije dečji nestašluk, nisu dečje igre! To je nasilje i treba ga nazvati pravim imenom! Neće proći kad porastu i neće svi oni postati divni mladi i odgovorni ljudi!

Škole i nastavni kadar imaju malo prostora za realnu borbu protiv nasilja ako se u tu borbu ne ukljuci i porodica i kompletan sistem!

Dolazimo do toga da ispaštaju deca, a sve više i nastavnici i profesori koje su žrtve nasilja, dok nasilnici uglavnom prolaze nekažnjeno, bez adekvatne psihoterapije i ozbiljnog rada sa njima!

Zakazali smo kao društvo, kao roditelji, kao ljudi. Svi smo zakazali! Rođenu decu smo prepustili nekom drugom, uz konstantno pronalaženje opravdanja!

Sva akcija, sazdana od čuđenja i osude, traje od slučaja do slučaja!”

*     *     *

Komentari na ovu objavu bili su uglavnom očekivani. Ne valja čitav sistem, ne samo u prosveti, moralna kriza, rijaliti vrednosti… Moja prijateljica Sanja Torov je tom prilikom skrenula pažnju na sjajnu objavu prosvetnog radnika Dušana Blagojevića, objavljenu u “XXZ magazinu”. On je tom prilikom za nasilje među decom podjednako okrivio i svoje kolege i roditelje, odnosno javno mnjenje:

“Drage koleginice i kolege, vršili ste nasilje svaki put kad ste nakon urgiranja popravljali ocene; preglasavali ocene kolega; poklanjali ocene kako biste prikrili nerad; prihvatali lažna opravdanja; lagali, štiteći ‘interes’ učenika; ocenjivali tuđe radove kao učeničke; omalovažavali kolege pred decom; štitili kolegu zlostavljača iz ‘kolegijalnih’ razloga; prećutali to što kolega sa kvalitetima ostaje bez posla, a normu dobija onaj koji ima vezu; ignorisali da direktor zlostavlja nekog od zaposlenih; pristajali na raznorazne dilove sa roditeljima; otaljavali časove; svaku konstruktivnu ideju sasekli u korenu, jer je to otkrivalo vašu jalovost i prazninu; manipulisali učenicima i roditeljima; podsmevali se kolegama koji posvećeno rade i okarakterisali ih kao budale i dokone; mogli da učinite neko dobro delo, a niste…

Dragi roditelji i javno mnenje, vršili ste nasilje svaki put kad ste: urgirali da se nekom učeniku popravi ocena; lažno pravdali izostanke; lagali, štiteći ‘interes’ učenika; radili zadatke i pisali teme koje su učenici podmetali kao svoje; omalovažavali nastavnike pred decom; izbegavali odlazak na roditeljske sastanke; insistirali i tražili vezu da baš taj učitelj, a ne neki drugi, uči vašu decu, jer taj drugi ‘nema pojma’; govorili da su nastavnici neradnici; ohrabrivali nasilno ponašanje dece; nasilno se ponašali prema deci; mogli da učinite neko dobro delo, a niste…”

Oba niza Blagojević je završio pitanjem: “Da li mislite da deca sve ovo nisu videla!”

*     *     *

Šest meseci kasnije, 3. maja ove godine, pokazalo se da sve ove simptome ozbiljno obolelog društva i sva upozorenja dobronamernih ljudi nisu nikoga pokrenuli ni na ozbiljnije razmišljanje, a kamoli na neku ozbiljniju društvenu akciju. Masakr u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” je prirodna posledica te otupelosti i sleganja ramenima pred nasiljem svake vrste.

Zato je trenutak da se vratimo na “fabrička podešavanja”. Može predsednik svega ovoga da rasipa naše pare po svom ćefu, mogu skupo plaćeni botovi da nas zivkaju i u pola noći, mogu po naprednjačkim štandovima da kuvaju kafe i dele lizalice, upaljače i hemijske olovke, mogu gotovo svi izlizani likovi da nam se opet najavljuju kao “budući premijeri”, “nada” ili prosto vampiri, mogu da se okupljaju i nacionalno, i “prozapadno” i što ih niko drugi neće… jedino je pitanje koliko će ovi izbori i svi ti pajaci na pokretnoj traci doprineti smanjivanju nasilja u zemlji Srbiji.

*     *     *

Prijateljstvo gospođe Arsić prihvatio sam i zbog prelepe slike na njenom profilu, podsetivši se one reke kišobrana dan posle propalog “najvećeg mitinga u istoriji”. Tada su svi koji su ustali protiv nasilja pobedili!

Written by : Ivan Mrdjen

Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.