Da li Bog još uvek radi…

Ponekad mi se dopadne kad neko od mojih prijateljica i prijatelja prenese objavu nekog koga nisam ranije pratio po društvenim mrežama, pa kad poželim da saznam nešto više o toj osobi otkrijem pravi rudnik sjajnih zapažanja i tekstova. Tako sam minulog vikenda upoznao dr Vladimira Đurića i otkrio njegovu stranicu “Ti odlučuješ”.

I inače pažljivije pratim ono što pišu Aleksandra Ćurčić iz Čačka, Borivoje Žigić iz Zmajeva, Vesna Laudanović iz Kragujevca, Radovan Cvetanović iz Niša, Vladan Ćosić iz Šapca, Irena Živković iz Bora… Lako je nama iz Beograda, da baš ne kažem ono ozloglašeno “kruga dvojke”, da se pravimo pametni, baveći se nekakavom “visokom” politikom, pri čemu uglavnom nemamo nikakav kontakt sa lokalnim buzdovanima, od kojih su jedni dignuti na nivo svojih nesposobnosti, a drugi ostali samo to, ali buzdovani sa pravom da biju…

Iako nisam baš najsigurniji da li je dr Đurić iz Požarevca, njegov zapis sa tamošnje autobuske stanice je ovog vikenda bio jedan od najčitanijih na Fejsbuku. Neki mu zamerili što je previše koristio tri tačke da poveže misli, a meni se upravo to dopalo. Arsen Dedić je svojevremeno pevao “u tri reči sve bi stalo”, a meni se čini da se sav naš jed i čemer nekako prelio u te tri tačke…

Nadam se da mi nećete zameriti što ovaj tekst prenosim u celini, tim pre što je ispod njega već upisano više od 2.400 lajkova, 205 komentara i 167 deljenja. Nije mi namera da se “kačim” na tuđu slavu, želim samo da do što više ljudi dopre ova literarno-psihološka analiza stanja stvari u zemlji Srbiji, 35 dana pre izbora.

*     *     *

Dakle, dr Vladimir Đurić, zapis sa perona požarevačke autobuske stanice, 10. novembar 2023. godine:

Osam perona autobuske stanice u Požarevcu su večeras pusti…prljavi…i po ovoj ledenoj novembarskoj noći…nekako sablasni…uz onaj posebno britak…zimski…miris naftnih isparenja…

Na peronu broj jedan…u potpunoj diskrepanci sa okolinom iz 80-tih…stoji maltene potpuno nov autobus…ponos lokalnog prevoznika…i onakav kakav bi po pravilima Evropske Unije i morao biti…ukoliko želi da se šepuri po njenim autoputevima…

Na šoferci…velikim boldiranim slovima piše Beč…

Srce aristokratske Evrope…i treći najveći srpski grad na svetu…posle Beograda i Čikaga…

Ispred autobusa uobičajna galerija likova…nacionalne manjine…sitni šverceri… kandidat za Zvezdu Granda od pre tri godine…ocvali gasterbajteri…momak sa ogromnom kutijom, pretpostavljam kontrabasom…i Oni…

Nekako nesnađeni…i očigledno Debitanti na ovoj liniji…

Otac i majka koji prate…i ćerka…koja odlazi…

Ćerka je u kaputu…kakav se kupuje kad odlazite u grad u kome ne poznajete zimu…i gde nemate tetke i prijateljice…i čizmama…više toplim no lepim…lepa…i mlada…sa osmehom…koji prikriva sva ostala osećanja…i nesigurnost u odluku da ode…i strah od nepoznatog…i tugu…što odlazi…na dugo…

On je…u svom odelu i mantilu…za svadbe i sahrane…sa brkovima…podšišanom sedom kosom…Intelektualac…i Gospodin…bliži penziji…no nekoj radosti…

Ona je nemarno obučena…u elegantnoj jakni i cipelama…i kućnoj garederobi ispod…u potpunom rastrojstvu…sa hiljadu i jednim pitanjem u glavi…da li se svega setila…da li je sve spakovala…svom detetu…jedinici…i ponosu…kombinacija nespavanja i BromazepaNa* na kome je od devedesetih uzimaju danak…nervozna je…čas se smeje…i glumi oslonac…čas izgleda kao da će svakog trenutka briznuti u plač…

Autobus odlazi…

Njih dvoje ostaju sami na stanici…

Prisustvovao sam do sada svakakvim mukama… I na Fakultetu…i na Klinici…i u Savetovalištu…i ovako privatno…

Ali ne znam da li sam ikada video nešto toliko tužno…kao što su njih dvoje u tom trenutku…

Sami…

Ćutke odlaze sa stanice…

Majka u potpunom ludilu odlazi u pravcu stana…i BromazepaNa…ne pozdravivši se sa ocem…

On zastaje…pali cigaretu…kao i uvek…kada oseća taj nadolazeći neizdrž…suza..pri dnu očnih jabučica…jer Bože moj…muškarci nikada ne plaču…

Odlučuje da prošeta do grada…da razbistri misli…da pokuša da se smiri…da objasni sebi…da će sve biti u redu…da poslaže sigurnost, perspektivnost i otvorenost Austrije za mlade intelektualce iz Srbije…sa tugom što je baš Ona morala da ode….

Misao da će njoj tamo biti bolje…sa pomisli…kako će biti njima…i njemu lično…

Jedinica…Njegov Ponos…i Dika…najveća Radost…neko za koga je živeo…i sve…

*     *     *

(Drugi deo ove objave je neka vrsta prologa ove drame. U književnosti je to na početku, u životu je i predgovor i objašnjenje zašto se sve to događa. Ispratimo zato oca buduće Bečlijke na njegovoj najtežoj šetnji u životu.)

Približava se centru…

Na semaforu zastaje na crvenom i pali još jednu cigaru…iz istog razloga kao i malopre…a u ostalom…pa gde to on žuri sad?

Kako to život obično uredi…dok se menjaju svetla na semaforu ispred njega zastaje najnoviji Audi sa zatamnjenim staklima…

Požarevac je mali grad…svako svakoga poznaje…tako su i njemu poznate te tablice…bahatost u vožnji… i potmula grmljavina basova u pozadini…

Dok se pali žuto…. pesma se završava…i čuje poznati smeh…sina njegovog nekada najboljeg prijatelja…egzaltiran…i pun radosti…

Kao da uživo prisustvuje snimanju reklame za „život je lep!“…

Seća se pijanke kada se on rodio…smotanosti tog malog dok je učio da hoda po njegovoj dnevnoj sobi…koliko je voleo njegovu gibanicu…seća se prvog dana škole…dok su ih zajedno čekali…seća se kada mu je njegova ćerka pomagala da popravi jedinice u srednjoj…i kad su se njih dvoje smrtno posvađali nakon što je ona otišla na studije…a on ne…

Posle ga se baš nešto i ne seća…jer se postepeno i razdvojio od njegovog oca…posle onih izbora…i nakon rečenice „daj da mi obezbedimo našu decu, pusti ti to šta će ljudi pričati…“

Skoro je čuo da je visoko u podmlatku stranke…da ima lepo nameštenje u opštini…i privatan biznis…kažu da će biti ozbiljan kandidat za gradonačenika na sledećim izborima…

Sa njegovim ocem odavno i ne govori…ne zna o čemu bi…a uostalom i ne pričaju više istim jezikom…

Zeleno za pešake se pali…ali on ne može dalje…noge ne slušaju…

Da li je čitav život proveo u zabludi?

Da li je sve ono na šta se celi život oslanjao i po čemu se ravnao….sav taj ponos…čast…vaspitanje…moral…poštenje…sto puta ponovljene reči njegovog oca… u stvari jedno obično Sranje…i potpuna Glupost…

Da li mu sada vredi Obraz…kad Nje nema…i kad na Njemu neće biti Tog poljupca…uz Taj zagrljaj…koji je rastao od 50…do 170 cm…do sledeće slave…ili sledeće jeseni…naravno ukoliko dobije slobodno…i ako papiri dozvole…da izađe…iz njene nove domovine…

Da li je čitav život proćerdan uludo?

Da bi nepoznati i nebitni ljudi rekli da je on pošten i dobar?

Da su ***–ići poštena porodica?

Da li je ispao glup?

I naivan?

Vrištao bi sada tu…na sred ulice…psovao i vlast…i opoziciju…i prethodnu…i sadašnju…i buduću…

I ideale…i planove…

I ono da se dobro dobrim vraća…

Ne zna gde bi sada mogao da ode…

Kući je već uveliko tišina…dupla doza šljaka perfektno…

Prijatelji su ili na groblju…ili kod nekih srećnijih i optimističnijih prijatelja…

Za Alkohol se zarekao…još u Vukovaru…

Da li je kasno da ode do Crkve?

Da li Bog radi još uvek?

Da li Sveci pokrivaju teritoriju Evrope?

Ma samo neka ona bude srećna…

Sve će biti u redu…

*     *     *

* Znamo i dr Vladimir Đurić i ja da se piše i kaže “bromazepam”, ali se pola Srbije radije uspavaljuje uz “bromazepaN”. Što bi rekao Ninus Nestorović: “Dugo je važila krilatica: ‘Srbija se umirit ne može’, a onda se u apotekama pojavio bensedin.” A ovo još jače…

Written by : Ivan Mrdjen

Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.