Nije vreme za nećkanje

“Kandidat za gradonačelnika Beograda dr Vladimir Obradović je profesor koji je prvi ustao protiv lažnog doktorata Siniše Malog. Meni dovoljno”, napisao je pre dvadesetak dana moj prijatelj Milan Čale.

To je argumentovao sa još nekoliko podataka iz biografije prvog na beogradskoj listi koalicije “Srbija protiv nasilja”: Završio Fakultet organizacionih nauka (prosek 9,00), doktorirao sa “desetkom”, redovni profesor FON-a, potpredsednik IMPA Srbija, urednik časopisa “European Project Management Journal”, objavio više od 200 naučnih radova, govori engleski, nemački i španski…

Već sam pisao o tome kako je više nego očekivano da ovako ozbiljan, relativno mlad i široj javnosti ipak nepoznat kandidat bude uvaljan u botovski katran i perje, ne samo od strane vladajućih struktura. Ne bih i ovom prilikom o napadima iz opozicionih redova i “istraživanjima” raznih tastatura revolucionara, ali bih zato skrenuo pažnju na komenatre tipa “treba prvo da vidimo program”.

Nisam baš sklon polemisanju po društvenim mrežama, ali sam jednoj gospođi iz Beograda morao da odgovorim: Imate “program” na Pinku, Hepiju, RTS, Prvoj… Dosta više sa tim zamlaćivanjima, kao kad vidimo program onda ćemo i mi nešto da uradimo.

Evo vam program: 1. Podelite ovu objavu svojim prijateljima da što više ljudi upozna dr Vladimira Obradovića, pa onda više neće biti “nepoznat”; 2. Prijavite se za kontrolora na sledećim izborima; 3. Izađite na izbore, glasajte za koga hoćete, Vaša stvar, samo izađite…

Milan Čale se složio sa mnom, napisavši kako on ne zna program ni jedne stranke. “Mislim da i članovi stranke ne znaju kakav im je program. Zatim, program ni jedne stranke ne poštuju članovi stranke. Pogledajte program naprednjaka, savršen, samo se ne radi po njemu i niko ga ne poštuje. Tako da vas molim, pametujte kod kuće ili na svom zidu.”

Višnja Samouković smatra da će “predstojeći izbori biti referendum o tome da li želimo i dalje mafijašku državu ili normalnu”, te da “17. decembar nije datum za izbirljivost i nećkanje, a pogotovu za neizlaženje pod raznim izgovorima”.

Veoma agilna “ikserašica” Lily jedna je od onih kojima se smučilo praćenje prenosa iz zgrade iza Rosandićevih konja. “Dozirano pratim da ne budem van priče, sad čekam izbore i verujem u pozitivan ishod. Dok sam redovno pratila političke sadržaje, uključujući gledanje Skupštine, bila sam kao otrovana. Znamo svi da je sranje, ne moraju stalno da me na to podsećaju. Zato ću se prijaviti za kontrolora na izborima, glasaću, više od toga ne mogu!”

I lik koji “iksuje” pod firmom “mozak uključen” veruje u snagu kontrole. “Može da se ubaci i pet miliona, ako opozicija obavi dobro kontrolu i izbroji fizički koliko je glasalo onda su izbori regularni. Ne može niti jedan od viška da glasa, ako se izbroje fizički broj ljudi koji su glasali. Zato nema napuštanja biračkog mesta od 7.00 pa sve do 22 časa.”

Bio sam kontrolor ispred Pokreta slobodnih građana na onim koronarnim izborima u junu 2020. godine i na licu mesta sam se uverio koliko je ovo tačno. To znači da čitava opozicija treba da obezbedi oko 35.000 kontrolora, u proseku po četvoro na svako biračko mesto.

Zbog toga sam nekoliko puta reagovao ispod brojčanika koji pokazuje koliko ljudi je do sada potpisalo ProGlas, naglasivši da bi mnogo više vredelo kad bi svaki drugi, (posle je to već stiglo do svaki četvrti) potpisnik ovog apela da građani u što većem broju izađu na izbore – žrtvovao taj jedan dan svog dragocenog vremena za stvarni društveni aktivizam.

Čuveni američki biznismen, političar i filantrop Henri Ros Pero (1930-2019) je govorio da “aktivista nije neko ko kaže da je reka prljava, već onaj čovek koji čisti reku”. Reka Srbija je u poslednje tri i po decenije pretvorena u kaljugu i mulj, možda i zbog toga što je većina njenih građana mislila da neko drugi treba da je očisti.

U tom smislu je stvarno raspoloženje naroda prilična nepoznanica, čak i za najtemeljnije istraživače javnog mnjenja. Zato je u pravu aforističar Goran Ivanković: “To što narod misli, vlast ne može da smisli!”

Written by : Ivan Mrdjen

Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.