Nema anđela na političkoj sceni

Vidim po društvenim mrežama da sa svih strana napadaju ideju da kandidat za gradonačelnika Beograda ispred koalicije “Srbija protiv nasilja” bude profesor Fakulteta organizacionih nauka dr Vladimir Obradović.

Ne bih ovom prilikom o svemu zbog čega je, po mišljenju onih koji kadriraju u tzv. proevropskoj koaliciji, ovaj relativno mlađi čovek i neko za koga bi se moglo reći “novo lice na političkoj sceni” zaslužio da bude posebno istaknut sa liste 110 kandidata za odbornike u prestoničkom parlamentu. Mene mnogo više zanimaju napadi na ovaj predlog, koji stižu iz tri, bar na prvi pogled, međusobno nepovezana izvora.

Jedan je iz vladajuće strukture, gde su sasvim ozbiljno procenili da ni sadašnji gradonačelnik ili neko iz prethodnih garnitura, a da ne govorimo o kooptiranim radikalima – nisu ni upola kvalitetni, ni lično, ni profesionalno, kao profesor Obradović. Kome se, što je svojevrsni apsurd, sada iskopavaju razne saradnje sa njihovom vlašću, njihovim vladama i njihovim ministrima.

Pošto ne ide da javno kažu “vidite koliko je to loš čovek, kad je mogao sa nama tikve da sadi”, ta se mantra prepušta onom delu opozicije koji zahvalnost zbog poklonjenih potpisa, bilborda i televizijskih gostovanja mora da pokaže pljuvanjem koalicije “Srbija protiv nasilja”. Posebno u Beogradu, gde je taj savez najjači.

Za razliku od vlasti, koja osim predsednika svega ovoga nema šta da ponudi, taj deo političke scene je zakovan na nekoliko lidera, koji su čas državotvorni, a čas im po Beogradu lepe plakate i ispisuju grafite tipa “lažljivica”, “Francuz” i “testeraš”… U njihovom poimanju politike jednostavno nema mesta za nekog ko bi zasluživao podršku, pa i kandidaturu za visoke funkcije, a da to nisu oni sami ili u vr’ glave neko iz njihove familije ili najužeg kruga prijatelja.

Treći i najopasniji izvor napada je već tradicionalno bunarenje tzv. “dobronamernih aktivista” po društvenim mrežama. U ime nekakvog imaginarnog čistunstva takvi će brojati “na sitno” krvna zrnca svakom iole ozbiljnijem kandidatu onog dela opozicije za koji se pretpostavlja da ima za cilj rušenje postojećeg režima i temeljnu rekonstrukciju države. Uz na visoku lestvicu podignute ciljeve idu, po njihovom mišljenju, i odgovarajući moralni kvaliteti, što je dovoljno takvim kritičarima opšte prakse da nas neprestano obaveštavaju zašto neko ne valja za neku funkciju.

Kad se predloži neka nova ličnost – njima smeta što je nepoznat, kad je to neko sa određenim političkim iskustvom – uvek se nađe neka izjava, postupak ili biografski podatak koji ih “kompromituju”, kad je neko mlađi šteta što nije stariji, kad je neko stariji – opet isto kopanje po minulom radu, sve do zanovetanja oko prezimena, krštenica i podataka iz radnih knjižica…

Nema, dame i gospodo, drugarice i drugovi, prijateljice i prijatelji, u zemlji Srbiji “anđela” koji bi zadovoljili vaše kriterijume ni za pola autobusa, a kamoli za toliko poslaničkih i odborničkih mandata, kasnije i za sva ona mesta na kojima bi trebalo da se kreira i provodi neka nova politika.

Ono što je vredelo ili se razbežalo po belom svetu ili se povuklo u neke svoje unutrašnje emigracije, a nisu retki ni dobri, pošteni i čestiti ljudi koji neće nikome da se nude, ali ih zato niko nikad nigde i ne zove… To su, u krajnjoj linji, bili svi oni likovi koje smo tokom maja i juna u vreme najmasovnijih protesta protv nasilja viđali na ulicama Beograda i mnogih drugih varoši.

“Dobar čovjek ne postoji, to je zabluda loših ljudi. Dobar čovjek je vještačka tvorevina, rezultat teške unutrašnje borbe sa samim sobom. Kad bi ta sumnjiva pojava, koju nazivate dobrim čovjekom, bar odškrinula pendžere svog unutrašnjeg svijeta, vidjeli biste da je unutar svih nas manje ili više isti kal, sazdan od sličnih nekvaliteta”, napisao je svojevremeno Zuko Džumhur (1920- 1989).

Zato je čuveni jugoslovenski putopisac, slikar i karikaturista radije, umesto o dobrom, govorio o pametnom čoveku.

“Budi pametan da ne bi bio loš. Pametan čovjek povazdan bišće po sebi, odstranjuje svoje lošosti, i u jednom trenutku shvati da nikada nije dosta tog biskanja, da je loš karakter naš duševni korov, ti ga pljeviš a on se otima, raste li raste. Ne date se ni ti ni on u toj pljevidbi bez kraja. Nikad ne možeš odstraniti svoje mane, ali nikad ne smiješ ni prestati da ih tamaniš. A ako si uporan, ako se ne predaješ, onda ti se poslije decenija savjesnog rada može desiti i to da u ogledalu ugledaš nekog nasmijanog i smirenog sebe. I tu ti je možda ključ.”

Ja, lično, spreman sam da poverujem da je dr Vladimir Obradović pametan čovek. A onima koji će i dalje da ga potkopavaju, mogu samo da poručim nešto što je svojevremeno sjajno primetio legendarniLale“ Bojičić: „Sto puta izgovorena laž, postaje istina jer je sto puta prećutano: ’Daj, bre, ne seri više!’“

Written by : Ivan Mrdjen

Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.