Ni kulture, ni sećanja

Danas je pola godine od… Pretpostavljam da je sećanje na masakr u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” još dovoljno sveže da nema potrebe za posebnim objašnjenjem zašto je važno stalno se vraćati na taj tragični ponedeljak, 3. maj 2023. godine.

Daleko je puna godina, za još šest meseci bojim se da će na sceni ostati samo sve moguće vulgarizacije ovog užasnog zločina i da će u svemu tome žrtve jednog pomahnitalog uma postati žrtve suludog vremena u kome živimo. 

Kao da smo u onim prvim danima posle tragedije za koju nismo ni pomišljali da je ikad moguća u zemlji Srbiji i u onim prvim spontanim okupljanjima protiv nasilja, pojačanih gotovo identičnim krvavim pirom u mladenovačkim selima Dubona i Malo Orašje, potrošili sve rezerve ljudskosti, saosećanja i kulture sećanja.

*     *     *

Nikad neću zaboraviti kako je narednog ponedeljka popodne (10. maja ove godine), dok je na Novom groblju trajalo opelo za godišnjicu prerane smrti Veselina Simonovića, širokom stazom pored Aleje zaslužnih građana prolazila nepregledna kolona ljudi koji su na večni počinak pratili 12-godišnju Anu Božović iz „Ribnikara“. Nagledao sam se u životu sahrana, i onih pompeznih i onih dostojanstvenih, ali nikad nisam osetio tako snažnu tugu svih koji su hodali iza kovčega.

Obično bih već posle petnaestak redova, kad minu familija i najbliži, viđao one malo opuštenije, žamor bi postepeno prelazio u razgovor, sve do onih koji bi pri kraju kolone gledali kako da šmugnu u stranu… Tog popodneva su okupljeni, među kojima je bilo baš mnogo dece, prolazili, prolazili, prolazili… u tišini koja je bila rečitija od svakog govora, od svake molitve, od svega što se može izraziti rečima…

To je bila i osnovna vrednost početnih okupljanja i protetstnih šetnji Beograđana, ali i stanovnika mnogih gradova širom Srbije. Ma koliko da ih je bilo, na njihovo ćutanje i smerno hodanje u tišini samo su budale mogle da pokušaju da nešto odgovore…

Tih dana se pokazalo da je realan život, koji jedino može da ugrozi kamarilu na vlasti, nešto drugo, da to nisu ni otete penzije, ni odlasci mladih i stručnih ljudi u inostranstvo, ni skupoća u prodavnicama, ni urbanističko-građevinsko mafijašenje, ni uništavanje prirodnih resursa, ni raspadnuti zdravstveni sistem, ni medijski mrak… Za svaki od tih povoda bilo je na desetine uglavnom jalovih protesta, manje ili više masovnih okupljanja, ali ništa nije tako povezalo ljude kao ova zajednička nesreća.

Zašto?! Jer su se na udaru našla deca, naša, moja, tvoja, svačija… Ma kako bila „razmažena“ i ma koliko im sami imali šta da zamerimo, jer ih uglavnom ne razumemo, niko nema pravo da ih lišava života. To je zajednički „kućni prag“, preko koga svo zlo i bestijalnost društva u kome živimo ne može da pređe… To je, u krajnjoj liniji, i prag tolerancije raznih kretena u javnom životu.

„Bolni doživljaji čine čoveka tvrdim ili ga slome“, napisao je Ivo Andrić. Zato sam i nemu grobljansku kolonu i masu koja se tih majskih vikenda spuštala niz Knez Miloševu prema Nemanjinoj čuo kako šapuće: „Dosta su nas lomili!“

*     *     *

A onda je sve postalo postalo politika, počev od propalog “najvećeg mitinga u istoriji”, sa koga su stotinama autobusa dovedene pristalice i ucenjeni javni delatnici pobegli još dok je trajao govor “kišnog čoveka” (sjajno zapažanje Miodraga Stošića), preko medijskog linča glumaca, profesora i svih koji su izlazili pred okupljene građane tokom protesta “Srbija protiv nasilja”, fotošopiranog upisivanja predsednika scega ovoga u “Knjigu žalosti” do formiranja Anektnog odbora koji nije preživeo ni za jedan leptirov let…

Sve manje je bilo reči o nevinim, bespotrebnim i, bojim se, uzaludnim žrtvama. Na braniku teze da “sistem nije zakazao” njih su ubijali ne još jednom, nego gotovo iz dana u dan. Čak su i njihov ubica i milje iz koga je iznedren postajali mnogo “zanimljiviji” za tabloidna razglabanja i proseravanja. A sa svakom novom “temom dana”, od farsičnog pretvaranja “zadruge” u “elitu” preko jeftinog parizera i skupog “oružanog ustanka” Milana Radojičića, čiju cenu tek treba platiti, sve do klasične pokrivalice za sva ovdašnja sranja zvane novi izbori – smanjivao se prostor za nešto što bi se moralo razvijati kao kultura sećanja…

Kako je slabio aktivizam pojedinaca, kako je bavljenje ovim događajima sa istorijskog presedana spuštano na dnevno-politički nivo, sve je manje prostora ostajalo i za onaj minimum koji smo kao društvo, kao građani, dužni žrtvama iz “Ribnikara” (ne zameriti mi što danas pominjem samo njih). A to je makar pristojna memorijalizacija prostora užasnog zločina i njegovog pretvaranja u “mesto savesti”.

Znam, teško je očekivati adekvatnu kulturu sećanja u društvu u kome sve manje ima kulture, a sećanje doseže do prekjučerašnjeg televizijskog dnevnika. Zbog toga će nam i ova užasna tragedija, već koliko danas, biti izmeštena iz sfere ličnog, porodičnog i saosećajnog na nivo službenog, institucionalnog obeležavanja “datuma za zaborav”.

Za njih je 3. maj već šest meseci upravo to, nešto što bi želeli da (im) se zaboravi!

Written by : Ivan Mrdjen

Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.