Srđanova priča o Slaviši

Pre dve godine, nešto pre ponoći između 9. i 10. novembra umro je moj prijatelj i kolega Slaviša Lekić (1959-2021). Na komemoraciji u “Dorćol Platzu” šest dana kasnije pročitana je “Priča o Slaviši”, koju pisac i kolumnista Srđan Valjarević nije imao snage da lično izgovori.

Njegov tekst je taj manjeviše standarni oproštaj od kolege koji je ostavio značajan trag u srpskom žurnalizmu, a uz to i dve godine bio predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, pretvorio u praznik drugarstva i prijateljstva, u čemu je Slaviša Lekić bio i ostao poseban i  neprevaziđen.

U tim trenucima razmišljao sam o dvojici Slavišinih i mojih prijatelja i kolega, koji su nas takođe prerano napustili. Jedan je Perica Vučinić (1959-2005), na vrhuncu karijere glavni i odgovorni urednik banjalučkog “Reportera”, na čijoj sahrani je pročitan tekst koji Slaviša Lekić nije imao snage da lično izgovori.

Znam iz ličnog iskustva koliko je teško u takvim situacijama naći prave reči i izgovoriti ih na pravi način, jer sam govorio više od deset puta na ispraćajima kolega i dragih prijatelja. A kad je umro Vasa Radović (1947-2014), čiji se duh i danas vije poznatim dušanovačkim restoranom “Stari bunar”, takođe nisam mogao da pročitam sopstveni govor, pa je u ime svih nas to učinio Žarko Gvero.

*     *     *

Prvi put sam govorio uz grob Slobodana Bradića (1947-1985), kolege iz “Zvezdine revije”, koji je nesrećno stradao takođe 9. novembra. Pokojni Brada je u svoje vreme imao neverovatno bogatu novinsku dokumentaciju, ne samo o sportu i sportistima, koju je po molbi njegove porodice kasnije prihvatio – Slaviša Lekić. On je u to vreme već i sam počeo da sakuplja sve ono što je tokom bogate karijere pretvarao u knjige i dokumentarne filmove, nepogrešivo navodeći događaje, izjave i komentare o svim bitnijim likovima naše novije istorije, čiji smo svedoci i saučesnici.

*     *     *

Da ne dužim, jer bih uz priču o svima o kojima sam besedio po beogradskim grobljima mogao da ponešto dodam i o Slaviši Lekiću. Iz istog kruga, ista interesovanja, ista mesta na koja smo odlazili, iste redakcije u kojima smo radili, od iste bolesti zvana novinarstvo svi nepelcovani…

Međutim, siguran sam da ništa ne bi bilo toliko lepo, čisto i do suza bolno kao Valjarevićeva priča o Slaviši, koju ovde prenosim onako kako je na dan Lekićeve sahrane, 16. novembra 2021. godine, objavljena u “Danasu”:

„Dragi prijatelju,

Pre tačno dvadeset i pet godina smo se sreli, upoznali se, seli na dve stolice koje smo odabrali, i tako proveli nekoliko dana.

Nedugo nakon toga, negde krajem leta ti i Bojana ste išli na odmor, puna dva dana smo se pozdravljali i opraštali, nismo uopšte ustajali sa tih stolica. Bojana je jednom morala da zameni vaše dve karte za spavaća kola, jer nismo na vreme ustali sa stolica.

Išli ste u Platamon, iako meni uopšte nije bilo do toga da idete, i to vozom, do Soluna, šesnaest sati truckanja, pravi pakao, a tako smo lepo sedeli na našim stolicama, bez pomeranja, ništa nam nije falilo.

Dolazili su i odlazili neki tvoji poznanici, ti si mi govorio: ovaj ti je novinar iz ove redakcije, ovaj ti je novinar iz one redakcije, ovaj mi je kum, ovaj mi je nekad bio urednik. Mene je to inače sve toliko zanimalo da se nisam ni pomerio, a ni ti nisi ustajao.

Onda te je Bojana spakovala, pa ste konačno otišli u Platamon, a ni ja nisam bio lenj, ustao sam i ja sa svoje stolice, pa sam otišao u grčku ambasadu po vizu. Zašto, pojma nemam, jer Srbija je tada ipak doživljavala pravi procvat: izbeglice iz Hrvatske su tek stigle, upravo se planirala izgradnja svima neophodne najveće kineske četvrti u Evropi, čak su nam i bombardovanje odložili na neko vreme.

Onda si se ti vratio, malo posle sam se i ja vratio. I ne znam kako, ali stolice su se premestile sa trotoara iz Jagićeve ulice, skroz prekoputa, nekih stotinak metara, na trotoar u Bulevaru, kod Opanka. Prilično čudno je to izgledalo, ali seli smo odmah, naravno. I onda dok smo tu sedeli na stolicama, meni je stigao poziv da idem na Komo, pa si se ti toliko obradovao da se nismo pomerali sa stolica narednih nekoliko meseci, sve dok me nisu spakovali.

U međuvremenu je i tvoj otac Sveta svratio da nas obiđe, a ne mnogo posle njega, eto ti i moje majke, i ona da nas poseti. Ni mrdnuli nismo. Jedan prijatelj mi je doneo avionsku kartu, drugi mi je doneo novu jaknu, treći je doneo džemper, pa sam te ja upoznavao s njima, ovaj je taksista, ovaj radi u knjižari, ovaj prodaje marihuanu. Toliko su te zanimale njihove profesije da se nisi ni pomerio sa stolice.

Onda sam ja morao da otputujem, a kad sam se vratio, ti si premestio stolice skroz u centar grada, iz Bulevara u ulicu Braće Jugovića. Nisam imao izbora, čim sam u povratku kročio na aerodrom, otišao sam pravo u Braće Jugovića, i odmah sam seo na svoju stolicu.

Međutim, povremeno, moralo je ipak da se ustane, i da se nešto i uradi. Nije mi bilo drago zbog toga, ali na žalost, tako je moralo.

I onda narednih petnaestak godina, stolice su se često selile, nailazili smo na njih i na najčudnijim mestima. Jednom smo ih čak i u tržnom centru zatekli, morali smo da sedimo kod jednog butika sa venčanicama.

Bilo je čudno, ali ipak je i tu moglo da se sedi i razgovara. Da li zato što sam mlađi, to ne znam, ali moja stolica je uvek bila klimava. A tvoja stolica je uvek bila mirnija, i sa tvoje stolice se nikada nije čulo ništa ružno o nekome, ogovaranje nekoga, nikada. Tako je bilo pre dvadeset i pet godina, i tako je bilo uvek, sve vreme našeg druženja. Tvoji najbliži su bili tvoji, iznad svih tema i razgovora.

O tvom ocu Sveti ponekad sa nešto brige, ali zato uvek sa toliko ljubavi koja se u tom momentu morala podeliti. O Bojani isto, ljubav prema njoj i vaša povezanost, i potreba da se govori samo najbolje o onome koga voliš. Lojalnost koja je u tvom jeziku bila precizna i lako se razumela.

O Jovani isto, njena pouzdanost i odanost, bili su izvan razgovora. O Suzani, takođe. O tvojoj ćerki Milici, to je tek na posebnom mestu, daleko gore, iznad svih tema, i u prvom planu samo ta želja da je što pre vidiš, da budeš s njom, i pored nje, i uz nju.

Kao i o svim bliskim prijateljima. Toliko lojalnosti za sve tvoje ljude. Retka osobina je sedela na toj tvojoj stolici, to mi je bilo jasno od prvog dana pre dvadeset i pet godina.

Dešavalo se, kao što sam već rekao, da smo ustajali i odlazili sa stolica i ostavljali ih na neko vreme, ali kad bi naleteli na njih, i seli, opet je bilo isto, nisi imao profesiju dok si tu sedeo, ni reči o redakcijama, o poslu, o novinarstvu, o kolegama, samo o ličnim i intimnim stvarima, problemima ili situacijama koje je je trebalo rešiti, ili ih podeliti, pa ih se i na taj način osloboditi.

Nisi me uvlačio ni u jednu priču koja me se nije ticala, sa tvoje stolice nijedna laž nije izgovorena, nikada nikakvog prenemaganja, foliranja, svaljivanja krivice na nekog drugog. Nijednom. Nikada. Čisti razgovori, i daj da se reši problem. Nije se moglo jednostavnije.

O tvom novinarstvu, ima dovoljno ljudi koji o tome mogu mnogo više da ispričaju. Sada si se spakovao, otišao, i naše stolice su tu. Nije mi teško da ispričam sve o našem prijateljstvu, naprotiv, ali šta ću sa ovom tvojom stolicom, na kojoj naravno da piše da je zauzeta, to već ne znam, to će mi biti problem.

Dragi moj Slaviša, počivaj u miru.“

Written by : Ivan Mrdjen

Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.