Ta strana reč empatija
U petak, sat i po pre ponoći, vraćao sam se “peticom” (garažni broj 2336) iz marine “Dorćol”, gde smo slavili vest da se još najmanje dve godine ništa neće graditi kod stare centrale. Na Bulevaru kralja Aleksandra, dok je tramvaj stajao ispred semafora kod nekadašnjeg “Kluza”, video sam kako je na motor kojim je upravljao momak sa kutijom jedne dostavne službe na leđima naleteo krupan stariji muškarac, pretrčavajući dijagonalno raskrsnicu…
Tup udarac, motorciklista je leteo nekoliko metara, neoprezni pešak se srušio na mestu, a motor je klizio još nekoliko metara i zaustavio se na tramvajskim šinama… Hitna pomoć je brzo stigla i konstatovala da je ozbiljnije povređen samo dostavljač, dok se glavni vinovnik sudara brzo oporavio od trenutnog šoka i po onoj da pijane i budale Bog čuva odbio bilo kakvu medicinsku pomoć.
Stigla je i policija i propisno obavila uviđaj, zbog čega je saobraćaj na ovoj vazda prometnoj raskrsnici (glavno skretanje za Mirijevo) bio usporen, a za tramvaje potpuno zaustavljen, jer je oštećeni zeleni motor ležao na šinama. Stigao je i drug povređenog, koji vozi za jednu drugu dostavnu službu, preuzeo koleginu kutiju, kako reče “srećom praznu, jer se vraćao sa isporuke”… Sve je to trajalo tridesetak minuta, taman da se niz bulevar naniže desetak što solo, što “španaca”, što tramvaja sa prikolicom, iz kojih je izašlo i pešice nastavilo put ka poslednjoj stanici najmanje pet stotina putnika.
O njima je, u stvari, reč u ovom komentaru, jer sama nesreća ne bi zasluživala tako opširan opis da u tih pola sata nisam posmatrao tu kolonu mrzovoljnih, umornih i ravnodušnih ljudi u mimohodu. Ćutke, bez pitanja, čak i bez zastajkivanja kod slupanog motora i službenih vozila, prolaze i gledaju svoja posla, daleko je okretnica na vrhu Ustaničke, treba stići na poslednje autobuse za Begaljicu, Zaklopaču, Kaluđericu…
Sve je manje empatije kao “uosećavanja u emocionalno stanje, mišljenja i ponašanje drugih ljudi” (Žarko Trebješanin), ali je u mnogo većem problemu društvo u kome nestaje čak i obične radoznalosti. Da makar pitamo zašto nam se sve ovo događa!
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
