Miodrag „Lale“ Vasić

U petak, 8. oktobra 2004. godine u „Blicu“ je objavljen moj kratak zapis: „Ulepšava se fasada zgrade broj 34 u Krunskoj: Parče stuba na njenom ulazu odvalio je pre više od četvrt veka moj drugar ‘Lale’ Vasić, kad je učio da vozi i kad se ta ulica zvala Proleterskih brigada.

U međuvremenu je, u 28. godini, poginuo njegov brat ‘Mika’, a potom je umro i ‘Lale’, ne dočekavši četrdesetu. Njihova majka Ljubica je tu tugovala i samovala do pre dve godine. Kad majstori ‘zakrpe’ taj stub nestaće i poslednji vidljiv trag da je tu godinama živela jedna sjajna porodica.“

U sredu 20. maja 2020. godine navršilo se sedam punih decenija od kako je u Beogradu rođen Miodrag „Lale“ Vasić, a ja sam čitavog tog dana pokušavao da tih nekoliko rečenica nekako dopunim, ne toliko činjenicama koliko prebiranjima po sopstvenim sećanjima na našu bezbrižnu i prepunu velikih očekivanja zajedničku mladost. Kao da želim da malo prepravim stih večito mlade pesme „Ne daj se Ines“ Arsena Dedića, „znam da će još biti mladosti, ali ne više ovakve, u prosjeku 1949…“ (u originalu je 1938), kao da bih glasom Radeta Šerbedžije hteo da doprem do svih prerano otišlih prijatelja, kumova, drugara… „Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite, jer sam sam na ovaj obali koju ste napustili i predali bezvoljno.“

„Laletov“ stariji brat, inženjer Mihailo „Mika“ Vasić (1948-1976) poginuo je jedne novembarske noći na Fruškoj Gori, vraćajući se iz Rume u Novi Sad, gde je živeo sa suprugom Renatom i ćerkicom Milenom. Kao direktor fabrike „Rumaplast“ sam je vozio službeni automobil („što da me vozač čeka, kad ni ja ne znam kad ću da završim posao“, govorio je), uveren da je zadatak naše generacije da budemo drukčiji od prethodnika na rukovodećim mestima, tokom kratke pobune „varljivog leta ’68“ označenih kao „crvena buržoazija“.

Možda je tome kumovala i činjenica da su Vasići bili više nego dobrostojeća porodica. Otac Jovan pukovnik u penziji, majka Ljubica sa činom majora, penzionisana kao funkcioner Opštine Vračar, trosoban stan u centru grada, videndica u Rogoznici… Oba sina diplomirani inženjeri („Mika“ na Mašinskom, „Lale“ na Tehnološkom), odrasli se decom iz sličnog statusnog miljea…  Iz moje sirotinjske, čukaričke vizure bilo je trenutaka kad sam im zbog svega toga zavideo, ali mi se ta razlika, nikad nije činila nepremostivom, jer sam čvrsto verovao, takvo je bilo vreme i tako su me vaspitali, da svojim znanjem i radom mogu sebi i svojoj porodici da priuštim baš takav, srećan, miran i lagodan život. Od starijih Vasića sam naučio i ponešto o poštenju i moralu, jer početkom sedamdesetih nisu dozvolili da „Lale“ besplatno otputuje u Pariz, na ime prve nagrade na konkursu Uneskoa za literarne radove studenata, jer sam nagrađenu priču ja napisao a on samo potpisao…

Tetka Ljubica, kako smo je svi zvali, poklonila nam je, kad smo je moja Mira i ja poslednji put posetili u stanu u Proleterskih brigada, jednu grafiku Vlade Veličkovića. „Da imate uspomenu na moje sinove“, rekla je tiho, bez suza kojih više nije ni mogla da ima. Moje uspomene na „Laleta“ spadaju u red „milion nježnih i bezobraznih podataka naše mladosti“ (opet „Ines“), od kojih svaki mogu da pretočim u posebnu priču. Sa njim je sve bilo veselije i zabavnije, duhovit i šarmantan umeo je da okupi i podstakne ljude, ponekad i na mladalačke gluposti, ali kako bismo drukčije pamtili kartanja u našem „Klubu“ (preuređenoj nekadašnjoj vešernici u podrumu zgrade u Ulici Draže Pavlovića), letovanja u Baškoj Vodi (na slici smo ja, „Lale“ i naš drugar Zoran Ćapin „Čapa“, leto 1970.) i Trpnju na Pelješcu, prve pijanke u „Moravi“, „Gružanki“, „Ceru“, i „Vidincu“ (sve u krugu od trista metara), kasnije u „Londonu“ i Aero-klubu, igranke na Mašincu i klizanje na „Tašu“, jednu nezaboravnu matursku proslavu na Paliću, odlaske na Partizanove utakmice u Novi Sad i „Ofkove“ u Zrenjanin, „upadanja“ na stadione, falsifikovanje propusnica za prvi FEST, nekoliko putovanja u Sarajevo, jednom i za doček Nove godine, moju gotovo kliničku smrt posle celodnevnog bazanja na prvom Sajmu alkoholnih pića u „Skenderiji“, lude noći u „Skadarliji“ kad bi nam Sarajlije uzvratile posetu… Pamtim i njegovo „lep ti je ovaj stan, ali šteta što ne možeš da koristiš klozet, jer je stalno u stanici“ (kad sam živeo u vagonu na Banovom brdu), nekoliko mojih pesama i mnogo pisama koje sam nekim devojkama ja napisao a on samo potpisao…

Ostalo je ovekovečeno da su na Mirino i moje venčanje došla oba brata Vasića plus naš prijatelj Malik iz Sarajeva… Trebalo je da ja njemu budem kum na venčanju, po davnom „trojnom paktu“ iz stare kafane „Takovo“ kod Botaničke bašte („Lale“ Branku Arbutini „Albancu“, Branko meni, ja „Laletu“), ali smo odradili samo prva dva čina, naišlo neko vreme kad smo ga sve manje viđali, možda i zbog toga što je „Lale“ dugo izbegavao „ludi kamen“, a mi ga, kao već porodični ljudi stalno podsećali na to… A i ponelo ga malo društvo iz savezne policije, putovanja sa visokim delegacijama po svetu, druženja sa nekim poznatim i popularnim pevačima… Nisam mu zamerio kad sam čuo da je konačno uplovio u bračnu luku, možda i zbog toga što smo mu godinama svi pomalo zamerali jer se nije oženio jednom našom drugaricom… Mada je i ona sama mnogo doprinela takvom kraju njihove višegodišnje romanse, jer je olako prelazila preko svega, prihvatajući logiku „da li ti više veruješ svojim očima nego meni“… Baš kao što mu nisam zamerio što se prilikom našeg poslednjeg susreta, prilikom partijskog kongresa u „Sava“ centru, sa koga sam ja izveštavao a on bio u „obezbeđenju“, pravio suviše važan i ponašao kao da „svega ne bi bilo“ bez njega i njegovih drugara…

Balašević bi rekao „neko to od gore vidi sve, povlači te konce, igra se, postavi na svoje mesto, svako dobro, a zlo još pre, sve vide oči sudbine“. Miodrag Vasić je umro 20. jula 1988. godine, posle duge i teške bolesti i zakasnelih pokušaja da se pomoć potraži u inostranstvu, a „neko to od gore“ je namestio da poslednja količina lekova koju je nabavio naš zajednički prijatelj Goran Kolić stigne iz Moskve nekoliko nedelja posle „Laletove“ smrti. Taj lek je u sprečavanju širenja onkoloških oboljenja u to vreme eksperimentalno koristio doktor Aleksandar Dujić iz Vojno-medicinske akademije, pa je, čudnom igrom sudbine, njegov pacijent postala majka moje Mire, gospođa Cveta Gligić, devojačko Beatović. I proživela još punih sedamnaest godina, taman da doživi i drugo praunuče…

*************************

Na slici: Svatovi ispred zgrade Opštine Čukarica, stoje Spomenka Arbutina, kuma Nada Ilić, Zoran Mrđen, mladenci Mirjana i Ivan Mrđen, Milena (tada) Gligić, Vladimir Videnović,Vladimir Mrđen i Malik Hadžiomerović, a čuče kum Branko Arbutina i braća Mihailo i Miodrag Vasić (28. septembar 1974.)