Jovan Ćirilov

Danas je u Beogradu sahranjen Jovan Ćirilov. Bilo je perioda kad smo se jedan drugome uredno javljali, jer je on tokom čitavog niza godina sarađivao i sa novinama u kojima sam ja radio, od ”Duge”, preko ”Borbe” i ”Naše borbe” do ”Blica”.

U poslednje vreme, više zbog godina, a sigurno ne zbog toga što ja više nisam bio na nekim za njegove poslove bitnim pozicijama, obojica bismo propuštali i tu kurtoaziju. Mimoilazili smo se, što bi rekao Ćirilov, ”sa rukama u džepovima”, što je za njega bio i ostao vrh nekulture i nepristojnosti.

Ćirilov je rođen u Kikindi 30. avgusta 1931. godine. Posle školovanja u rodnom gradu, upisao je i diplomirao filozofiju na Beogradskom univerzitetu 1955. godine. Bio je na čelu Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 1985. do 1999. godine, a pre toga, od 1956. dramaturg u tom pozorištu, kao i u Ateljeu 212 od 1967. do 1985. godine. Od osnivanja, 1967. godine, do svoje smrti, u nedelju 16. novembra 2014. godine, bio je umetnički direktor i selektor Bitefa. Od 2001. do 2007. godine bio je predsednik Nacionalne komisije Jugoslavije, a potom Srbije, pri Unesku.

Napisao je drame „Soba za četvoricu“ i „Dom tišine“ (sa Miroslavom Belovićem), scenarija za filmove Vladana Slijepčevića „Pravo stanje stvari“, „Štićenik“, „Kuda posle kiše“ (prikazane u Veneciji, Moskvi i Puli), radio-drame „Vetroviti drumovi“ (na nemačkom, Radio Hamburg), „Mehanička sekretarica“… Adaptirao za scenu „Prokletu avliju“ Ive Andrića, a sa Belovićem „Otkriće“ Dobrice Ćosića.

Autor je romana “Neko vreme u Salcburgu”, više zbirki pesama, teatroloških eseja, knjiga uspomena, antologija drama (srpske savremene drame na engleskom jeziku, engleske i američke savremene drame, najkraćih drama na svetu) i rečnika. Preveo je drame Kristofera Fraja, Bertolda Brehta, Žana Ženea, Toma Stoparda, Sama Šeparda, Dejvida Mameta i mjuzikl „Kosa“ (Džerom Ragni i Džejms Rado su svojevremeno bili oduševljeni beogradskom postavkom).

Pisac kolumni, u NIN-u Reč nedelje (od 1986. do danas), dve kolumne nedeljno u Blicu (Pozorištarije i Sa rukama u džepovima) i pozorišnih dnevnika u listu Ludus.

Govorio je nemački, engleski, francuski, španski i italijanski, a proučavao je i kineski jezik.

U Istorijskom arhivu Beograda postoji njegov lični fond koji je nastao 2004. godine.

Dobitnik je dve Sterijine nagrade za novinsku pozorišnu kritiku i za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti, Statuete Joakim Vujić koju dodeljuje Knjaževsko-srpski teatar iz Kragujevca, nagrade Fondacije Braća Karić za publicistiku, Oktobarske nagrade Grada Beograda za životno delo… Francuska ga je nagradila ordenom „Vitez umetnosti i književnosti“ 1992. godine, a Srbija ga je odlikovala Sretenjskim ordenom trećeg stepena dvadeset godina kasnije.

Komemoracije povodom smrti Jovana Ćirilova održane su 17. novembra u Skupštini grada Beograda i 20. novembra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu na sceni ”Ljuba Tadić”. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, po njegovoj želji bez oproštajnih govora, jedino je glumac Voja Brajović izgovorio stihove Volta Vitmena (1819-1892) ”O kapetane, moj kapetane”:

O kapetane! Moj kapetane! Strašna je plovidba svršila!

Pobijedismo! Najgora oluja nije nam broda skršila,

Luka je blizu, zvona čujem, klicanje ljudi i trk,

Dok oči prate čvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk!

Ali o srce! srce! Srce!

Na palubi je moj kapetan,

U svojoj rujnoj krvi leži,

Mrtav i ledan. (…)

Usidrio se brod naš, dovršen naš je put,

S plovidbe strašne vratismo se, cilj je postignut.

Kliknite obale! Zvonite zvona!

A ja – sjetan i bijedan

Palubom šetam, gdje leži kapetan,

Mrtav i ledan.

Jovan Ćirilov je ispraćen dostojanstveno i sa pijtetetom, jer su njegovi savremenici svesni ogromne praznine koja će nastupiti njegovim nestajanjem sa beogradskih ulica, na kojima se gotovo svakodnevno mogao videti kako užurban, zamišljen i ozbiljan šparta između pozorišta, redakcija i mesta na kojima se sretao sa prijateljima i saradnicima. Možda i zbog toga je u tom velikom oproštaju sve bilo nekako svečano i preozbiljno, kao da je falilo i ”ono malo duše”, po antologijskom citatu iz filma Ademira Kenovića ”Ovo malo duše” (1991.): ”Čovek je, Senada, teški hajvan. I ono malo duše što ima, šejtan mu je dao da mu bude teže.”

Jovanovu dušu prepoznao sam i izuzetno cenio zbog mesta i načina na koji je deo knjige ”Svi moji  savremenici” (”Prosveta”, Beograd 2007.) posvetio svojoj majci Jelici Muci Miladinov, čija je neobična pitanja i još neobičnije odgovore zabeležio u poslednjoj deceniji njenog života, predstavivši je možda i bolje od nekih likova o kojima je pisao:

”Jelena Šantić mi je jednom, kao štos, poklonila malu gipsanu figuru Tita. Kad me je posle nekoliko meseci potražila telefonom, a ja nisam bio kod kuće, pitao sam mamu šta je htela Šantićka.

– Valjda je našla Jovanku od gipsa (april 1987).

*     *     *

– Šta vi kao posranici (namerno ne kaže poslanici) radite?

– Biramo gradonačelnika.

– Valjda ćete da izabere Bakočevića.

– Ne može više.

– Nećete valjda goreg da izaberete (18. novembar 1989).

*     *     *

– Šta će sad biti kad se ukinu komunisti? Sad će sigurno da se grde komunisti do mile volje… A zato je Gutović tako hrabar… Sad više nećete smeti da grdite Svetog Savu (7. april 1990).

*     *     *

Slobodan Blagojević mi prepričava razgovor sa mojom mamom:

– Jovan je u Pešti.

– Blago njemu.

– A, ne. On više ne voli da putuje. Jako je ostario (21. novembar 1993).

*     *     *

– Idem u Podgoricu. Tamo sam ministr0v gost. A tako me mrzi. On je mnogo dosadan.

– Možda si i ti njemu dosadan (25. mart 1995).

*     *     *

– Zašto nisam na tebe tako izdržljiv?

– Ali ti imaš 87 godina!

– Nisu to ni neke godine, ni neka razlika (9. april 1997).

*     *     *

– Ja ću sutra umreti.

– Nećeš, ne osećaš se ništa gore nego inače.

– Ne osećam se gore. Osećam se drukčije (2. jul 1998).

Mama Muca je sutradan umrla.”

Već ovih nekoliko crtica pokazuju da je Jovan Ćirilov, pišući o svojoj majci, zapravo na najbolji mogući način, jednostavno, ležerno i duhovito pisao o sebi. Zato se, od kako sam u nedelju čuo da je on umro, nisam mnogo dvoumio oko toga koliko je umesno da napišem nekoliko rečenica o jednom događaju, koji je u određenom trenutku u značajnoj meri uticao na mene i moj odnos prema poslu kojim sam se bavio više od četiri decenije, a tesno je povezan sa Ćirilovim.

U redakciju ”Duge” došao sam 1. avgusta 1984. godine, na poziv mog prijatelja Grujice Spasovića, sa kojim sam prethodno radio u ”Večernjim novostima” i ”Omladinskim novinama”. Grujica je nešto ranije na mestu glavnog i odgovornog urednika zamenio Mihajla Kovača i trebao mu je u sredini koja ga je dočekala kao partijskog aparatčika (imenovalo ga je Predsedništvo tadašnje Republičke konferencije Saveza socijalističkog radnog naroda Srbije, koja je sa Beogradskim izdavačko-grafičkim zavodom bila suosnivač ”Duge”) pouzdan saradnik, dobar urednik i iskreni sagovornik. ”Duga” je, kao dvonedeljnik, krajem šeždesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka imala tiraž veći od 200.000 primeraka, u periodu koji se i dan danas pamti po ”srpskom liberalizmu” i ”hrvatskom proljeću”, a u osnovi je predstavljao prvo veliko pucanje šavova jugoslovenske federacije, posle neuspele privredne reforme iz 1965. godine. Glavni i odgovorni urednik je u to vreme bio Velimir Vesović, ali su glavnu reč u kreiranju ”Dugine” uređivačke politike imali Brana Crnčević, Dragoljub Golubović, Danilo Ružić, Dušan Savković i još nekolicina spoljnih saradnika. Kad je Josip Broz zaustavio te procese, dovodeći na čelo komunista dogmatske kadrove i u Srbiji i u Hrvatskoj, došlo je do velike čistke u većini najznačajnijih medija, a u ”Dugu” se umešala RK SSRNS, koja je preuzela pravo da postavlja glavnog i odgovornog urednika, pa je tako krajem sedamdesetih stigao i Miša Kovač. Stari autori su penzionisani ili marginalizovani, došli su novi koji su se tek probijali u srpskom žurnalizmu, pa je vremenom prodaja ”Duge” spala na manje od 40.000 primeraka, što je bio i jedan od razloga zbog kojih je početkom 1984. godine doveden Spasović.

On je stigao sa reputacijom odličnog glavnog urednika ”Omladinskih” (za vreme njegovog mandata iz naziva lista koji je bio glasilo Republičke konferencije Saveza socijalističke omladine Srbije izbrisana je reč ”novine”), u to vreme poznatih i kao škola budućih novinarskih asova poput Milana Bečejića, Božidara Andrejića, Zdravka Hubera, Slaviše Lekića, Miroslava Kosa, Mirjane Bobić, Branke Krilović, Biljane Grozdanić, Saše Vučinića, Miodraga Pepića, Zorana Pavića, Zorana Medveda, Mirka Mlakara, Dragana Bisenića… Taj novi talas se postepeno probijao i na stranicama ”Duge”, a pošto sam neke od njih ja (na)učio osnovama novinarskog zanata, uređujući sportsku stranu ”Omladinskih”, bilo je sasvim prirodno da me Grujica, posle petogodišnjeg ”izgnanstva” u Saveznoj konferenciji SSRNJ, pozove da mu budem zamenik.

Pošto su u međuvremenu shvatili da Spasović ipak zna svoj posao i, po starom dobrom običaju, počeli da mu se i neumesno dodvoravaju po ”Nani” i ostalim okolnim kafanama, ja sam nekima u redakciji došao kao odlična meta za oštrenje prilično otupljenih zuba, pa su me uglavnom ogovarali kao ”sizovskog sportskog novinarčića” (Dragoljub Golubović Pižon), ”zakletog ustašu” (Rajko Đurđević), ”sitnog tezgaroša” (Dragan Barjaktarević, Miško Kalezić) ili ”Spasovićevog policajca” (Milomir Marić). Najbolje sam se složio sa Petrom Lukovićem, sa kojim sam se i privatno družio uz ekipu iz ”Omladinskih”, malo na fudbalu subotom sabajle u čuvenom ”Lazarcu”  a mnogo više na svakodnevnim sedeljkama u ”Grgeču”, da bi vremenom, kako je tiraž i uticaj ”Duge” počeo da raste (već krajem 1985. godine prodavalo se i više od sto hiljada primeraka), mnogi od njih bili spremni da i meni priznaju deo zasluga za njen preporod. Posebno, kad je uz Grujicu i mene stao neprikosnoveni redakcijski autoritet Brana Crnčević i kad su primat na ”Duginim” stranicama postepeno preuzeli spoljni saradnici, od Mome Kapora i Igora Mandića do Puriše Đorđevića, Bogdana Tirnanića, Zdenke Aćin, Vanje Bulića, Zvonimira Majdaka, Pave Pavličića, Petra Lazića, Bore Đorđevića… sa kojima sam ja neposredno sarađivao i brinuo se o prijemu, opremi i plasmanu njihovih tekstova.

U tome mi je od neprocenjive pomoći bilo iskustvo koje sam na samom startu radnog staža u BIGZ-ovom OOUR ”Duga”, imao sa jednim tekstom Jovana Ćirilova. Moje ime se uz funkciju zamenika glavnog i odgovornog urednika prvi put pojavilo u impresu 273. broju ”Duge”  (od 11. do 25. avgusta 1984.), da bih već u 276. broju (od 22. septembra do 6.oktobra iste godine) napravio ”gaf” koji je dugo služio za podsmeh razvlašćenih kolega iz starog redakcijskog sastava, dopisavši dve rečenice u Ćirilovljev tekst o Deani Leskovar u okviru njegove rubrike ”Jugoslovenski dramski krugovi”.

Mučio sam se dugo sa naslovom, jer je Jovan u to vreme tek krenuo sa tom serijom, pa je mislio da je sasvim dovoljno da stavi nadnaslov i ime pozorišnog stvaraoca o kome tom prilikom piše, a Grujica i ja smo odmah po mom dolasku počeli mnogo više pažnje da posvećujemo opremi svih priloga. U tome smo se obojica prilično oslanjali na uredničko iskustvo iz ”Omladinskih”, koje je sadržavalo i nepisano pravilo da ”svaki tekst može da se popravi”, zasnovano prvenstveno na činjenici da su naši saradnici bili mladi autori na početku svojih karijera a mi za njih bespogovorni autoriteti.

”Ona je izrazita ličnost jednog malog ali odbranog fenomena, Kruga žena – dramatičara u savremenom Beogradu, kakve nemaju ni mnogo razvijenije sredine. Nađite grad u kome žive ćetiri tako različite dramske spisateljice: Milica Novković, Zorica Jevremović, Vesna Janković i – Deana Leskovar.

Njihova vrednost je što nemamo nikakvog pravog razloga da ih međusobno poredimo. One se mogu porediti sa ništa manje ili više razloga sa ostalim dramskim piscima muškog pola beogradskog ili jugoslovenskog kruga” – napisao je Ćirilov.

U ”Dugi” je pod naslovom ”Pikova dama iz beogradskog karea” objavljen tekst, koji u tom delu izgleda ovako:

”Ona je izrazita ličnost jednog malog ali odbranog fenomena, Kruga žena – dramatičara u savremenom Beogradu, kakve nemaju ni mnogo razvijenije sredine. Nađite grad u kome žive ćetiri tako različite dramske spisateljice: Milica Novković, Zorica Jevremović, Vesna Janković i – Deana Leskovar.

U pokeru, možda ove ’četiri dame’ ne bi vredele više od fleša, ali nije li i to samo jedna glupa konvencija. Njihova vrednost je što nemamo nikakvog pravog razloga da ih međusobno poredimo. One se mogu porediti sa ništa manje ili više razloga sa ostalim dramskim piscima muškog pola beogradskog ili jugoslovenskog kruga”.

Da bih nekako opravdao sopstveni naslov i tu umetnutu rečenicu dodao sam još jedan pasus posle  sjajnog i zaista efektnog kraja Jovana Ćirilova:

”Šta će biti s Deanom Leskovar u životu? Šta će biti s njenim napisanim i nenapisanim dramama? Znam jedino da će sve biti drukčije nego sa onima koji ne umeju da svoju biografiju žive i ispunjavaju na uobičajeni način. Deana Leskovar neće umeti tako ni da piše, ni da živi” – stajalo je u originalnom tekstu.

A nadobudni ”sizovski sportski novinarčić” je dodao:

”Nije li zbog toga u pomenutom beogradskom ’kareu dama’ za nju već sada rezervisana ona najfatalnija – PIKOVA!?

Bruka je pukla odmah po izlasku tog broja ”Duge”, jer je vredni i pedantni Ćirilov, za razliku od mnogobrojnih ”tezgaroša” koji i ne pogledaju kako je neki njihov prilog plasiran, pažljivo čitao svoje tekstove, brižljivo ih čuvao i razvrstavao po unapred zamišljenim budućim knjigama, pa je ne samo nazvao Grujicu da bi se požalio zbog moje neumesne i nepotrebne intervencije već je na nekoliko meseci i obustavio saradnju. Sledeći tekst iz ove serije, o Borislavu Pekiću, pojavio se tek u 284. broju ”Duge” (od 13. do 26. januara 1985. godine), a Ćirilov je kasnije svoje tekstove dostavljao lično glavnom i odgovornom uredniku. Tada sam, pošto sam i u ”Večernjim novostima” navikao da su urednici ti koji imaju pravo da po svom nahođenju prepravljaju tekstove svojih saradnika, prvi put shvatio da postoje Autori sa ”velikim A”, ljudi čije priloge ili uzimaš i objavljuješ ili ih uopšte ne uzimaš, koji imaju svoj ugled, dostojanstvo i autoritet. Vremenom sam se uverio da što je autor poznatiji i ugledniji to su njegovi tekstovi uredniji, gotovo bez ijedne slovne greške, do detalja prilagođeni novinama za koji su napisani, i po dužini, i po stilu, i po temi.

Takav je bio i Jovan Ćirilov.

(Neobjavljen tekst, napisan 20. novembra 2014. godine)