Ratomir Raša Lazić

Možda najemotivniji govor prilikom ispraćaja neke drage osobe održao sam u sredu 2. novembra 2016. godine na Topčiderskom groblju u Beogradu, kad smo se oprostili od Ratomira Raše Lazića:

Poštovani prijatelji, verujem  da ćete se svi složiti sa mnom da je Ratomir Raša Lazić bio po mnogo čemu poseban i izuzetan čovek. Verujem da mi, baš zbog te njegove posebnosti i izuzetnosti, nećete zameriti što ovom prilikom, na ovom mestu, ne želim da izgovaram uobičajene fraze i floskule.

Kako reći da nas je „vest o njegovoj smrti sve iznenadila“ kad smo svi mi svedoci njegove četvoromesečne borbe za život sa sve izvesnijim lošim ishodom.

Kako reći „izgubio je samo ovu poslednju bitku“ kad većina od nas zna da je njegovo zdravlje opasno narušeno i ugroženo mnogo pre nego što se našao u bolnici „Dedinje“, kad mu nisu dozvolili da operiše kuk.

Kako reći da se „sve događa sa razlogom“ kad svako od nas ne vidi baš ni jedan razlog zbog koga je naš Ratomir morao da se toliko muči i pati u poslednjim mesecima svog života.

Smatram, takođe, da pred Rašinom porodicom i svima vama, dragi prijatelji, ne treba puno da govorim o njegovom životu i radu, jer smo svi mi u nekom periodu bili deo njegovog života i profesionalne i društvene karijere.

Napisao sam u današnjem „Blicu“ da je Ratomir Lazić radni vek proveo u novinarstvu i da mu je najznačajniji period od 1979. do 1991. godine kad je uređivao specijalna izdanja u  “Ježu”, a potom bio i direktor te izdavačke kuće, svrstavši je među deset najznačajnijih i najuspešnijih u ondašnjoj  Jugoslaviji. Dodao sam još da su tiraži revija, kao što su bili “Čik”, “Itd”, “Reporter”, “Zum”, “Super itd”… danas nezamislivi svima koji brljaju po novinskom papiru!

Verujem da će Rašini sinovi Aleksandar i Uroš naći načina da o svemu tome, kad još malo poodraste, ispričaju i njegovoj diki i ponosu, njegovom unuku Relji. Na žalost, takva priča „s koleno na koleno“ i dalje je neophodna kad je reč o ljudima koji su, kao naš Raša, imali tu nesreću da im radni vek protekne u  periodu „pre Gugla“ i modernih društvenih mreža, daleko od postova, tagova, lajkova i sličnih mudrolija kojima se zatrpava obična, ljudska informacija. Zbog toga je bio potreban čitav jedan dan da se nekako „probije“ vest o Rašinoj smrti!

Dragi naš Rašo, kažu da se „na tugovanje za nekim ne možemo pripremiti“, čak i kad je sve izvesnije da ćemo čuti onu poslednju, najlošiju vest. Toga smo svi mi bili svesni u ovih nekoliko meseci, tokom kojih se, izgleda, ti nisi borio za život, već ste se život i ti međusobno poravnavali, kako bi na kraju ostalo samo ono dobro i plemenito, po čemu ćemo te svi pamtiti.

Kad smo 9. juna 2014. godine bučno, veselo i masovno proslavili tvoj jubilarni, sedamdeseti rođendan tvrdio si da se time završavaju „Guncatske Rašine svečanosti“, ali u to niko nije poverovao. Godinu dana kasnije neko je predložio da napraviš malu sedeljku za desetak prijatelja, a ti si rekao:  „Ne vredi, ja bez pedeset neću ni da razmišljam o proslavi“.

Nisu ljudi rado dolazili kod tebe u Guncate samo zbog ića, pića, muzike i veselja. Svako od nas ima bar po jednu priču o tebi i sa tobom kojima smo ukrašavali ta naša druženja. Ne želim ovom prilikom ni jednu da posebno izdvojim, čuvaćemo ih i još dugo prepričavati, jer će uspomena na tebe, dragi naš Rašo, trajati dok je svih nas.

Rasa Lazić i prijatelji 17 septembar 2014 

Kad smo poslednji put razgovarali za tvoju slavu, Svetog Nikolu, rekao si mi da nameravaš da središ i objaviš najbolje tekstove od nekoliko stotina priloga emitovanih u tvojoj radio emisiji „Šaputanja sa Rašom“. Možda je to amanet koji nam ostavljaš, možda je to obaveza i za tvoje sinove i za nas tvoje prijatelje koji se još bavimo pisanom rečju, pa da nas još jednom okupiš tim, daleko boljim povodom.

Dragi moj prijatelju, moram, na kraju, da kažem nešto baš lično. Zaista sam počastvovan predlogom tvojih sinova da ja nešto kažem ovom prilikom. Siguran sam da bi mnogo toga lepog i dirljivog imali da kažu još najmanje desetoro tvojih prijateljica i prijatelja, koji te znaju i duže i bolje od mene i koji su s tobom delili i neka druga iskustva.

Ima, međutim, nešto što nosim u sebi već dvadeset godina, tačnije od onog dana kad sam na Novom groblju slušao tvoje opraštanje od našeg zajedničkog prijatelja i kolege Bogdana „Boće“ Bogdanovića. Njegova porodica je nekako htela da otalja tu sahranu, a onda si ti, dragi moj Rašo, svojim govorom vratio sve na svoje mesto, napravio gotovo spomenik čoveku koji je bio bolji od svih njih. Na kraju si uzviknuo njegovo ime i dodao: „Čoveče, ljudino!“ Tada sam pomislio da te dve reči označavaju i tvoj karakter, i tvoju prirodu i čitav tvoj život i da bi bila nepravda da ih neko ne izgovori kad jednom dođe ovaj dan.

Putuj dragi prijatelju, a valjda su tamo gore već odavno shvatili kakav si ti čovek i kakva si ti ljudina!

Nek je večna slava našem Ratomiru Laziću!

*     *     *

Rašu Lazića sam često pominjao u svojim komentarima u „Blicu“, od kojih za trajno sećanje izdvajam nekoliko:

Ponedeljak, 10. jun 2013: Skromno, kako dolikuje teškim vremenima i neizvesnoj budućnosti medija u Srbiji, moji prijatelji iz “Danasa” proslavili su juče 16. rođendan dnevnih novina, u kojima sam i ja radio u prvih šest meseci njihovog postojanja. Bučno i veselo, uz muziku, svadbarski kupus, pivo i pečenje, kako dolikuje velikom slavlju velikog čoveka, prijatelji i komšije proslavili su juče 69. rođendan nekadašnjeg direktora “Ježa” i poznatog košarkaškog radnika Ratomira Lazića. Pošto nisam mogao da budem istovremeno na dva mesta, odlučio sam se da odem do Raše u Guncate kod Barajeva! Jeste dalje, ali mi nekako bliže!

Četvrtak, 18. septembar 2014: Moj prijatelj Goran Šormaz i njegova ćerka Jovana u subotu su u restoranu “Palilula” zajednički proslavili njegov pedeseti, a njen 18. rođendan. A jedna druga Jovana, ćerka mojih prijatelja Cane i Slavka Petrovića, nedavno je promenila prezime, stupivši u brak sa Milošem Avlijašem. U međuvremenu su i moji prijatelji Vesna i Petar Đukić, posle Petre dobili i drugu unučicu, divnog imena Arija.

Taj put od punoletstva deteta do upisivanja u “kuću slavnih” u kojoj su sve bake i deke ovog sveta, na žalost, sve je duži. Odrasla deca ne znaju koliko to međuvreme teško pada njihovim roditeljima, pri čemu je moj prijatelj Ratomir Raša Lazić apsolutni rekorder u sleganju ramenima na pitanje “ima li šta novo”. Učesnik svih slavlja zbog rođenja Mirinih i mojih unučića, najzad je dočekao da mu snaha Danica i sin Aleksandar podare Relju, teškog 3.400 grama i dugačkog 51 centimetar, ali je i juče morao da odgovara na pitanje “a šta ćeka Uroš” (njegov mlađi sin):

– Ne znam, valjda da kao Sale napuni 42 godine!

Ponedeljak, 22. decembar 2014: Drugi dan slave, kum Velja, „Zozon“, Dule Vujanić i ja kod Raše Lazića u Guncatima, reč o ovom reč o onom, pa krenu priča kako se ko od nas zaposlio, u ono vreme kad se moglo i bez stranačke legitimacije. Ja sam se prisetio kako smo Dragoljub Žarković i ja, još kao studenti, otišli u “Večernje novosti”, pa smo tog leta odustali zbog priče kolega o “strašnom uredniku Manojlu Vukotiću”. Na to je domaćin ispričao kako mu je prvi direktor bio baš Dragoljubov otac, Ljuba Žarković, kome je bilo simpatično što se mladi Ratomir javio na konkurs za – hostesu na štandu “Brodoimpeksa” na Sajmu tehnike.

“Najveći kolač” ipak je pripao Rašinom komšiji Peđi, koji već godinama vozi autobus u Gradskom saobraćajnom (ovih dana na liniji 65). Na pitanje zašto hoće da radi u GSB, odgovorio je na način, koji svakodnevno pomenu oni Beograđani, koji se voze šklopocijama na prigradskim i manje bitnim linijama, kakva je, na primer, 44:

– Kako zašto? Pa zar ne vidite da se prezivam Krstić?!

Subota, 4. novembar 2017: “Postoji stih naizgled vrlo prost, stih iznad svih, stih više kao most. Da premosti, da prebrodi, kad priča nikud ne vodi.”  Lako je legendi Balaševiću da peva kako “uinat svima, postoji rima”, ali to mi juče nije puno pomoglo, iako sam negde u svojim beleškama, valjda kad sam prvi put slušao ovu prelepu baladu, napisao: “Stih iznad svih, kad se setiš prijatelja, koji više nisu s nama… Da premostiš!”

Danas ćemo na Topčiderskom groblju, u pola dvanaest po novembarskom vremenu, pokušati da nekako premostimo prvu godinu bez Ratomira Lazića. Najvažniji dan u svačijem životu je onaj kad si rođen. Drugi najvažniji dan je onaj kad shvatimo – zašto! Svi ostali, pa i datum odlaska sa životne pozornice, su manje važni, ako je čovek imao taj “drugi najvažniji dan u životu”. A ako je još umeo da ga neprestano reprizira i da svrhu svog života stalno deli sa najbližima i prijateljima, kako je to činio naš Raša, onda nam i ne trebaju stihovi. Pa ni taj “iznad svih”, jer je njegov most između ljudi, između živih i onih koji su prerano otišli, između juče i sutra, odavno sagrađen. I još se dobro drži!

Petak, 8. decembar 2017: I danas ćemo u rano popodne za stolom do stuba u poznatom dušanovačkom restoranu „Stari bunar“, kao svakog petka, odati poštu Vasi Radoviću i Darku Radonjiću. Pridružiće nam se i Darkova udovica Staša, tek da unese malo svetlosti i da priče o našim dragim drugarima ne ostanu samo na kafanskim dogodovštinama.

To, ruku na srce, neće biti potrebno večeras u „Profesorskoj koloniji“, gde ćemo mnogo puta pomenuti preminulog prijatelja Ratomira Lazića, jer je živote naših Lazića od juče ujutru obasjala Luča. Na radost mame Aleksandre Gajić i tate Uroša, uz zahvalnost doktorki Svelani Janković i njenoj ekipi iz GAK „Narodni front“, sa svojih tri kile i dvestapedeset grama težine i pola metra dužine, ona je mnogo više od dugo čekane i priželjkivane bebe. Ona je zaista nova svetlost!