Poštovanom žiriju „Čivijade“

Na konkurs za satiričnu priču šabačke „Čivijade“ 2015. godine poslao sam samo pismo članovima žirija, mojim,prijateljima i dragim kolegama Zoranu Nikoliću „Zozonu“ i Petru Laziću i dugogodišnjem direktoru šabačkog pozorišta Zoranu Karajiću, koje prenosim u celini:

Poštovani, za razliku od 2012. godine* kad sam smislio kakvu takvu priču, a vi mi udelili treću nagradu na istom ovom tenderu, sad se prijavljujem za drugu nagradu, ali bez ikakve satirične priče.

Glupo je da se satirem i smišljam kao nešto duhovito kad su mi dvojica od tri člana žirija, što bi rek’o pokojni Milovan Ilić Minimaks – „drage kolege, takoreći prijatelji“.

Ova moja ponuda  je potpuno u skladu sa aktuelnim trendom u Srbiji da što si prazniji to bolje prolaziš, pa u tom smislu umesto priloga prilažem potpuno prazan list papira.

Pošto, da citiram jednog od članova cenjenog žirija, „moj obraz nije skaj“ – ipak nisam toliko bezobrazan da zahtevam prvu nagradu. Nju očekujem, sa svim ostalim poboljšanjima mojih životnih prilika – za dve godine!

Treća nagrada ne dolazi u obzir jer sam već potrošio više od pet hiljada dinara na čašćavanje raznih savetnika koji su mi rekli da je ova moja ideja nešto što se „događa prvi put u istoriji“, a trebaće mi i koji dinar da u povratku iz Šapca kupim paprike u Sremu.

Kao penzioner, potpuno sam saglasan da mi od ukupnog iznosa druge nagrade otmete 25 odsto i preusmerite u vaše lične budžete, u nadi da ćete do kraja ove godine uspeti da pronađete mehanizam i nekako mi vratite dva odsto.

Ovo je, po mom skromnom mišljenju, pravi primer kako se može uspešno nositi sa sve rasprostranjenijim pojavama mita i korupcije. Sve treba raditi javno i otvoreno, a kome smeta – nek se nosi!

P.S. Ostala su mi još tri reda, taman da ovlastim cenjeni žiri da po svom  nahođenju dopiše nešto satirično i tako ovu moju ponudu prilagodi kriterijumima za očekivanu nagradu.

*     *     *

Taj događaj sam ovekovečio u četvrtak, 13. septembra 2012. godine u knjizi „Dunja sa drugog sprata“ (“Mostart“, Zemun/Beograd, 2012.):

– Pišete li nešto, pitao je u kolima, dok su se iz Šapca vraćali ka Beogradu mlađani Miodrag Stošić, još prepun sebe zbog dobijanja prve nagrade na ovogodišnjem konkursu šabačke „Čivijade“ za satiričnu priču i pažnje koju su mu ukazale ugledne starije kolege i ljubazni domaćini.

– Ništa, nešto bez veze, za moje unučiće, odgovorio mu je dobitnik treće nagrade Ivan Mrđen, koji se već kod Hrtkovaca pokajao što je ponudio prevoz svom kolegi satiričaru, više zbog toga što je momak neprestano i neumereno pričao o sebi, a malo i zbog povređene sujete, jer se pokazalo da, iako navodno svakodnevno čita novine u kojima trećenagrađeni šest dana u nedelji ima kolumnu, ovaj nije pročitao baš ništa iz njegovog opusa.

Istog trenutka se ujeo za jezik, jer je pred nepoznatim razmetljivcem omalovažio, ako ništa drugo ono svoj veliki trud da svakog dana ponešto zapiše o svojoj porodici, prijateljima, kući, deci, unukama i unucima… Zar je to zaista „ništa“ i „nešto bez veze“, pitao se u sebi, više i ne slušajući neumornog „japajaevca“, ima li u tim pričama i nečeg što nije „samo za internu upotrebu“, zašto im unapred sam stavlja etiketu „čuvati van domašaja javnosti“… Zašto ne ceni sopstveni napor što je za šest i po meseci, ako ništa drugo, samo otkucao više od pola miliona karaktera, sačinivši znatno obimnije štivo od većine štancovanih domaćih „bestseler romana“, dokle će lažnom skromnošću da samog sebe gura u nekakav intelektualni zapećak, kome se on to neprestano izvinjava što je napisao i objavio već dvanaest knjiga…

Zašto, na kraju, on sam misli da priča „Teren za basket“ nije zaslužila da bude nagrađena i da je sve rezultat sitne ujdurme između njega i dva stalna člana žirija, njegovih prijatelja Petra Lazića i Zorana „Zozona“ Nikolića, koji su mu godinama govorili „šteta što nisi nešto poslao, sigurno bismo ti dodeli nagradu“, pa sad – kad je on zaista to i učinio – nisu imali kud, evo ti treća nagrada, i žiri sit i satiričari na broju.

Taj Ivan Mrđen to noćas definitivno nisam bio ja! Da ne bi od svega ostale samo dve kutije zaista finih crvenih paprika, kupljenih u već pomenutim Hrtkovcima od ostatka para kad se od novčanog iznosa te treće nagrade odbiju troškovi za benzin i putarinu, preneću ovde tu moju priču, jer teško da će ikad biti sačuvana na bilo kom drugom mestu:

TEREN ZA BASKET

Imali smo godinama problem jer je neko skinuo obruč sa koša u parkiću između naših solitera.

Komšije su sumnjale na nekoliko namćora iz stanova čiji prozori gledaju u tom pravcu, pa su im se svetile tako što su košarkaški teren pretvorile u parking.

Kad je naša ulica dospela među zone za plaćanje  parkiranja, „Parking servis“ je  postavio stubiće oko zgrada, pa je betonska ploča opet bila slobodna, osim neke olupine koju vlasnik nije mogao da proda ni „za delove“.

Sa prvim lepim danima terenom su počele da šetaju bake i mame sa bebama u kolicima.  Kad je bebu dobio i komšija koji radi u „Zelenilu” oko terena su postavljene i klupe. Kad je bebu dobila i komšinica koja radi u „Čistoći” odneli su već pomenuti krš.

Onda je neki investitor naumio da nešto zida na tom prostoru, pa se podigao ceo komšiluk. Ne može, tu se igraju naša deca.

Podržali nas nevladin sektor i jedan komšija što radi u Vladi, pa se posle nekog vremena pojavila i nova konstrukcija, nova tabla, nov obruč, sve sa mrežicom.

Mrežicu su ukrali prvo veče, ali opet imamo teren za basket.

Na njemu i dalje niko ne igra košarku. Oni kojima je to bilo bitno u međuvremenu su odrasli, a malci još nisu stasali.

Izađe poneki osnovac, ubaci poneku „trojku”, ali nema drugara. Svi su na Fejsbuku.

1. S.

A pre neki dan izašla čak četvorica u isto vreme. Opet nisu igrali, jer su imali novi problem. Svaki je imao svoju loptu!