Disertacija iz prevoza

P.S. Kad pišeš za „Jež“ može „Post scriptum“ da bude i na početku, ali nipošto nije dozvoljeno prepisivanje, nenavođenje izvora i autora i ostali trikovi novokomponovanih doktora nauka. Zato je tekst koji sledi „akademski nekorektan“, pa ga smatram više tezama za doktorsku disertaciju, koju bih naslovio  „Kreiranje obrazaca ponašanja kroz proces restrukturiranja i privatizacije javnog gradskog prevoza – teorijske koncepcije i ostvareni rezultati u Beogradu“.

U “tri’eskecu” ponekad sretnem izvesnu komšinicu, tu negde u petoj deceniji života, koja uvek stoji u “harmonici” između dva dela autobusa, balansirajući na onom pokretnom delu poda, strogo vodeći računa da ništa ne dotakne, ni rukohvate, još manje nekog od putnika. Žena najverovatnije pati od hafefobije, straha od dodira, sa kojom su tesno povezani i strah od mikroba i strah od gužve, ali sam ipak morao da se nasmejem kad sam čuo kakav su joj nadimak nadenuli gimnazijalci iz Jedanaeste. “Erteesovka”!

*     *     *

Na stanici preko puta “Cvetkove pijace” poprilična gužva. Bio neki zastoj, pa tramvaji piče samo ka gradu. Neki čovek sa one dve velike šarene švercerske torbe svaki čas izlazi na šine, pogleduje niz Bulevar, vraća se i nešto mrmlja o “nikad gorem prevozu”. Kraj njega nešto mlađi komšija, ćuti i puši, niti ga gleda, niti ga sluša… Tek će u jednom trenutku onaj nervozni: “Blago tebi, prijatelju, ti se uopšte ne sekiraš što nam je prevoz ovakav”. Čovek ga pogleda, povuče još jedan dim, pa odgovori: “Jebo te Vučić!” I dok se mučenik kraj njega još nije snašao šta da mu odgovori, stiže objašnjenje: “Znaš, prijatelju, ja bih sad rek’o da nam je prevoz zaista očajan, ti bi se složio sa mnom, pa bih ja rek’o da nam tako treba što glasamo za ove, ti bi reko ‘nije Vučić kriv za sve, ne može ni on sve sam da postigne’, pa bih ti ja rek’o ‘jebo te Vučić’, bolje ovako da skratimo diskusiju!”    

*     *     *

Bila nedavno poprilična gužva na tramvajskoj stanici kod Vukovog spomenika, pa sam posle desetak minuta procenio da je bolje da ka Zvezdari krenem pešice. Usput sam, da mi put bude kraći, razmišljao koliko je u pravu postariji sugrađanin, koji nekome reče da je „vožnja tramvajima u Beogradu već mesecima pravi vestern“. OK, pođoh pre nekoliko dana   Tačno u podne   do kume Spomenke u Blok 45, pa se tramvaj pretvori u   Voz u 3:10 za Jumu.   Brže bi stigla   Poštanska kočija!   Na svakoj stanici, kad se otvore   Vrata raja   nahrupe   Dobar, loš, zao,   pa kidišu na iole slobodno mesto za stajanje i blejanje u telefon. A ako se oslobodi i neko sedište, svima na umu   Ubi sve i vrati se sam.   U poređenju s tim    Bilo jednom na divljem zapadu   deluje maltene kao romantična komedija. Dakle, treba biti   Čovek zvani hrabrost,   pa se upustiti u to   Dugo putovanje kući.   Međutim, grdno se varate ako mislite da će zbog takvog svakodnevnog ponižavanja nastupiti   Dani gneva.   Ovdašnji   Miran čovek   ne buni se ni što radi   Za šaku dolara,   nego naprotiv, kad dođe kući sve zaboravi, uključi televizor i sluša kako o zlatnom dobu priča   Čovek koji je ubio Liberti!

Ono „Valansa“ izbačeno zbog balansa!

*     *     *

Ušao postariji sugrađanin u tramvaj kod “Kluza”, sva sedišta još na početnoj stanici zauzeli srednjoškolci, bleje u telefone, slušalice na ušima, niti šta čuju, niti koga vide… Nezadovoljni deda stao iznad nekog devojčeta, pa će malo za sebe, a malo nekoj babi što je cupkala kraj njega: “Kakva je ovo omladina, da im jebem i oca i mater, da im jebem i školu u koju idu i kućno vaspitanje, da im jebem i babu i dedu koji ih nisu naulili redu, da im jebem…” Tu ona devojka podiže glavu, odmeri ga od glave do pete, pa će: “Ti kad možeš toliko da jebeš, vala možeš i da stojiš!” 

*     *     *

Dok sam izlazio iz “španca” kroz poslednja vrata na stanici kod “Liona”, ugledao sam nešto stariju, pa još i nešto puniju sugrađanku, kako sve sa kesama u rukama trči da u’vati tramvaj. Zadržah nekoliko sekundi nogu na stepeniku, tek da senzor ne može da zatvori vrata, što je bilo dovoljno da se njenih sto kilograma i sve kese nađu u vozilu. “Jooj, gospodine… divni ste… hvala vam do neba”, a ja se samo osmehnuh i rekoh: “Ne treba hvala, samo na sledećim izborima nemojte da glasate za Vučića!” Vrata su se zatvorila, ali njen komentar se orio do sledeće stanice: “Jedi govna!”    

*     *     *

U trolejbusu “dva’estosmici”, dok je još postojao i dok se Vesić nije setio da ga ukine da mu ne opterećuje jedva sklopljeni “lego” kod Narodnog pozorišta, na dva sedišta se žvalavilo, ‘vatalo i petingovalo dvoje tinejdžera. Preko puta njih sedela nešto starija sugrađanka, šta će, kud će, ne može stalno da gleda u pod ili kroz prozor… U jednom trenutku njen pogled, u kome nije bilo ničega osim onog što moderni psiholozi nazivaju “transfer blama”, primetila trolejbuska “madona”, pa će drsko: “Šta je, baba, da l’ bi htela i ti malo?!” Odgovor je antologijski: “Neka dete, neka vas… Ja kad sam bila tvojih godina, stanovala sam isto ovde u Cvijićevoj, pa je moj momak znao da čak sa Karaburme dođe i prođe preko puta. Ja samo malo pomerim zavesu, a njemu nedelju dana, da prostiš, ona stvar dignuta. A vidi tebe, šta sve jadna moraš da radiš…”    

*     *     *

Nedavno su snimili kako predsednik Austrije Aleksandar Van der Belen ide na posao gradskim prevozom. Tim  povodom je na društvenim mrežama pokrenuta rasprava na temu “zašto ovdašnji političari ne koriste javni prevoz”, a jedan od najboljih odgovora je glasio: “Zato što nemaju dovoljno kredita!”

(Tekst za zimski broj “Ježa”, kraj 2019.)