Subota, 25. april

Kazablanka

Na aerodrom u Dubaiju stigao sam nešto posle šest časova po tamošnjem vremenu. Puste ulice dok me je vozač ubera bez reči vozio kroz grad mogao sam da pripišem ranim jutarnjim časovima i vikendu (petak je u Emiratima slobodan dan), sve dok nismo izašli na sablasno praznu Sheikh Zayed Road, saobraćajnu žilu kucavicu ove metropole, gde sam u jednom trenutku na svih šesnaest traka prebrojao samo desetak vozila i poruku „Stay at home“ na mnogobrojnim displejima koji obično upozoravaju na brzinu i alternativne pravce.
Na terminalu dva za ukupno tri leta u prva tri jutarnja sata, koliko u normalna vremena bude za manje od dvadeset minuta, dve trećine putnika bili su građani Srbije koji su jedini mogli da kupe kartu za let FZ 8853 Dubai – Belgrade.
I bez toga, lako bih prepoznao „zvuke rodnog kraja“ po „gde si, brate“, grljenju i ljubljenju, preglasnom telefoniranju, opuštenom prodržavanju pravila o obaveznim maskama i rukavicama, gunđanju zbog zatvorenih i u foliju umotanih rafova u free shopovima, kao da su svi baš tog jutra hteli da pazare „rolex“ sat ili najskujplji parfem… Većinu od dve stotine putnika činio je mlađi svet, tu negde između dvadesetosam i četrdeset, mnogi sa decom, ljudi koji je zbog pandemije ostali bez posla pa se vraćaju u Srbiju, mnogi misle samo privremeno…
Naravno, na inače tesnim sedištima u „Fly Dubai“ avionima nije bilo moguće obezbediti tzv. distancu, još teže izbeći stotine kontakata bliske vrste, a dodatnu zebnju pojačala je činjenica da je medicinska ekipa jednu mlađu ženu skinula sa leta i odvezla kolima hitne pomoći. Dok smo čekali poletanje, pošto sam imao sedište do prozora, mogao sam da gledam stotine parkiranih aviona i svu silesiju onih vozila koje obično ne primećujemo, a služe sa prevoz prtljaga, utovar robe, navođenje aviona, sve do mnogobrojnih autobusa za prevoz putnika od terminala do letilica.
Na sedištima su nas sačekale papirne kese sa keksićima, pakovanjem sira a la „zdenka“, flašicom vode i po jednom bananom, što sam ja, praveći se pametan, spakovao u ranac da, uz lanč paket koji mi je pripremila moja Marina, imam ako bi nas u Beogradu poslali u nekakav karantin, kao što je bilo sa putnicima na istom letu u nekim prethodnim prilikama.
Let je, kao i uvek, trajao pet ipo sati, uz pomalo nerazumnu komunikaciju na arapskom i engleskom (iako su, kao što rekoh, svi putnici građani Srbije), tako da je po sletanju na surčinski aerodrom nastalo ono uobičajeno komešanje kad svi odjednom ustanu i počnu da vade ručni prtljag iz boksova iznad sedišta, jer izgleda niko nije čuo upozorenje da moramo da ostanemo na svojim mestima ne samo „do potpunog prestanka rada motora“. Gužvu i žamor prekinuo je ledeni glas iz repa aviona, „pažnja, pažnja, govori vam pogranična policija, molimo vas da se svi vratite na svoja sedišta“, posle čega je stiglo objašnjenje da „prvo treba ka izlazu da krenu putnici stariji od šezdesetpet godina“ (bilo nas ukupno troje), pa putnici sa decom, pa tek onda svi ostali red po red…
Tako je ispalo da sam kroz lavirint raznih uniformisanih lica prošao drugi, pretekla me jedna gospođa koja je nekud žurila, pa se posle silno nervirala što smo, iako je to bio jedino sletanje na Surčinski aerodrom tog dana, čekali na prtljag više od četrdesetpet minuta…
Famozna „sanitarna kontrola“ svela se na ispunjavanje obrasca o prihvatanju samoizolacije u naredne četiri sedmice sa svim neophodnim podacima da policija može da kontroliše da li se pridržavamo toga što smo potpisali. Nije bilo ničega što bi ličilo na nekakav medicinski tretman, uz upozorenje da „strani državljani“, uglavnom putnici iz Crne Gore, ne moraju da popunjavaju taj formular, kao i obaveštenje da „ko nema prevoz“ može ispred aerodromske zgrade da sačeka isti u organizaciji policije.
Dok je letilica rolala pistom ka aerodromskoj zgradi slika zaustavljenog života i vremena bila je ista kao ona iz Dubaija, mada se, ruku na srce, dok me je zet Saša vozio ka Zvezdari, gužva na sve četiri trake autoputa nije ni po čemu razlikovala od nekog običnog beogradskog ranog popodneva. Pošto smo, zahvaljući viberu i whats-apu, o svemu što nam se porodično događa veoma dobro informisani, ostalo nam je samo da pričamo o tome kakav je bilo let i o ovome što sam ovde pokušao da opišem, pa sam u jednom trenutku rekao kako sam u Dubaiju imao osećaj da učestvujem u nekoj ličnoj verziji „Kazablanke“, ono poslednji let iz opustelog grada, samo još da sam imao kome da, poput Bogarta, ustupim svoje mesto u avionu.
A onda sam dodao da bih mnogo više voleo da ovaj FZ8853 bude ne poslednji, nego prvi let i da na svoj način nagovesti kraj ove nevolje i početak postepenog povratka u nekakvu normalu.