Nedelja, 26. april

Tamara

Danas Mirino i moje najstarije unuče, gospođica Tamara Janjić slavi 20. rođendan. Danas se navršava 16 punih godina kako svakodnevno pišem komentare za “Blic”. Ove naše zajedničke goldišnjice obeležavao sam na različite načine, ali ni jednom nisam propustio da ih pomenem. Umesto poklona mojoj Taši, evo te naše male hronologije:

2004. 26. april, ponedeljak

Danas je četvrti rođendan moje unuke Tamare, tako da se neću baš često javljati na broj, rezervisan za pozive čitalaca.

2005, 26. april, utorak

Pre tačno godinu dana napisao sam prvi tekst na ovom mestu. Zamolio sam čitaoce da mi se ne javljaju, jer je tog dana bio četvrti rođendan moje unuke Tamare. Danas bih, kad pogledam šta se zbiva u politici, u sudovima ili na stadionima, mogao samo da parafraziram Duška Radovića: “Sve je stalo, samo Taša raste”.

2006, 26. april, sreda

Komentare na ovom mestu počeo sam da pišem tačno pre dve godine, na dan kad je moja unuka Tamara napunila četiri. Tako ću kako vreme odmiče i ako me ne kazne zbog privatizacije, bar još nekoliko godinica, Taša i ova rubrika imati isti rođendan.

2007, 26. april, četvrtak

Danas je, što je već poznato svima koji su videli jedan bilbord u Ustaničkoj, rođendan mojoj unuci Tamari. Za ovih sedam godina naučila je mnogo toga (plivanje, klizanje, brojke i slova, puno engleskih reči…), ali je tvrdoglavo odbijala da savlada tri veštine: da se ljulja na ljuljašci, da vozi bicikl i da igra igrice na kompjuteru. Kad bolje razmislim, u pravu je: kad dete nauči da se samo ljulja ili koristi kompjuter, onda i ostane – samo.

2008, 26. april, subota

Komentare u dnu ovog stupca počeo sam da pišem na današnji dan pre četiri godine, za četvrti rođendan moje unuke Tamare. Koliko je to dete poraslo najbolje svedoči priča da je pre nekoliko dana na rekreativnoj nastavi u Aranđelovcu izvadila zub svojoj drugarici Ivi. Učinila je to uz “mobilnu” aistenciju tata Bojana, inače asistenta na Stomatološkom fakultetu, pa sada svi u familiji pričaju kako će i Taša jednog dana biti zubarka. Jedino ja tvrdim da će biti novinar, jer je i u ovoj situaciji poštovala osnovno pravilo novinarskog zanata: kad nešto ne znaš – pozovi onog ko zna!

Drugo pravilo je da ako se nešto najavi, to treba ispratiti do kraja. Kad se pre mesec i po dana rodio Mirin i moj unuk Pera, napisao sam da on neće dugo biti najmlađi u našoj ulici, što je juče ujutru, rodivši sina Đorđa, potvrdila komšinica Sonja Babić, supruga taksiste Joce. Sad u naše dve avlije ima već petoro dece, a rode treba da nam se vrate i krajem novembra, ali je ta vest još “pod embargom”.

2009, 27. april. ponedeljak

(…) Počeo sam da pišem pre pet godina, na četvrti rođendan moje unuke Tamare, a juče smo u „Paliluli“ proslavili njen poslednji jednocifreni „danas nam je divan dan“. Pažljiviji čitaoci te knjige će svakako primetiti da su Tamara, „Palilula“ i „Crvena zvezda“ najčešće pominjani u ovom ćošku beogradskog dodatka „Blica“.

Tašina petomesečna sestra, naša princeza Ana, tim povodom je juče nekoliko puta glasno izgovorila „dada“, a njen godinu i mesec i po dana mator brat Pera je uradio nešto što je smešno samo nama, pa neće biti šire publikovano. Tamarina mama Milena od danas preuzima važnu funkciju u jednoj uglednoj beogradskoj firmi, Tamarina tetka Maja organizuje prvi rođendan u za koji mesec najpoznatijoj beogradskoj igraonici (Klub „T&A“), a njen dečko Vlada počinje da samostalno vodi za koju godinu najpoznatiju beogradsku špeditersku firmu („Custra“, mada ima nekih indicija da će promeniti ime). Pričam mom prijatelju Ivici Stevanoviću, vlasniku restorana „Palilula“, o svim ovim počecima koji su se „namestili“ uz Tašin rođendan, a on će, gledajući u jučerašnje novine:

– Samo ova naša „Zvezda“, načisto propala!

2010, 26. april, ponedeljak

Već i vrapci znaju da sam komentare na ovom mestu počeo da pišem 26. aprila 2004. na četvrti rođendan moje unuke Tamare. Da sam za minulih šest godina svakog dana odneo po kamen, možda bih već napravio put onim sugrađanima iz Ripnja koje pred svake izbore pohode stranačke delegacije i lideri. Znam da ovo podseća na čuvenu repliku Radovana Trećeg, ali ovog vikenda smo slavili Tašin deseti rođendan, pa me još drži dobro raspoloženje i osećanje da su deca ono najvrednije i najbolje što imamo u našim životima.

2011, 26. april, utorak

Danas ova rubrika puni sedam, a njena glavna junakinja, moja unuka Tamara, jedanaest godina. (…) Pošto ću joj rođendan čestitati lično, red je da se pozabavim nekim aktuelnim temama, jer još samo danas mogu da napišem da su, zbog zajedničkog hrišćanskog praznika, neki pozdravljali sa “Krist vaskrse”, a na to imali i odgovor: “Vaistinu uskrsnu”. O minulom derbiju* nemam šta da dodam komentaru kolege Saše Kovačevića, koji mi je rekao da razmišlja da više ne plaća pretplatu za RTS:

– Prvo su reprizirali serije, a sad počeli da repriziraju i direktne prenose fudbalskih utakmica!

* Tad se još igrao fudbal na Veliku Subotu, pa je Partizan golom Princa Tejga pobedio Crvenu zvezdu sa 1:0, što je bio identičan rezultat prethodnom derbiju, kad su crno-beli pobedili komšije golom Almami Moreire.

2012, 26. april, četvrtak

Komentare na ovom mestu pišem od 26. aprila 2004. godine, tačnije od četvrtog rođendana moje unuke Tamare. Nju sam toliko puta pomenuo u svojim tekstovima, da su neki čitaoci to nazvali posebnim žurnalističkim žanrom – “taši, taši komentari”. U poslednje vreme to činim mnogo ređe, ali ne zbog takvih primedbi, već zato što moja Taša, sa sestrom Anom i majkom Milenom, već deset meseci živi u Subotici. Zato ću danas preći na “usmeno novinarstvo”: Sve što imam da joj kažem – reći ću joj lično!

2013, 26. april, petak

Na današnji dan pre devet godina, za četvrti rođendan moje unuke Tamare, počeo sam da pišem komentare na ovom mestu. Na današnji dan pre jedanaest godina, za Tamarin drugi rođendan, poklonio sam joj knjigu “Tašin bukvar” sa trideset mojih pesama, od kojih najviše volim prvu pod naslovom “Anđeo”, koja počinje sa: “Kad je taj mali anđeo na vrh moje igle sleteo, novu sam košulju sašio; Kad me je moj mali anđeo na krilima svojim poneo, stare sam dugove vratio”.

Da mogu, danas kad Tamara puni trinaest godina, u taj “Bukvar” bih ubacio pesmu pod naslovom “Sara”, koja bi počela sa: “Sestre smo, a k’o da nismo, dva cveta u dve saksije; Zato ti šaljem ovo pismo, da bude jednom što dosad nije”.

2014, 26. april, subota

Kad je pre četiri godine prvi put ošišala Mirinog i mog starijeg unuka Petra, moja sjajna drugarica i još bolja frizerka Goca Vidović iz salona “Tea” (na Bulevaru, kod “Kluza”) nije htela da mi naplati, a ja sam joj obećao čokoladu za rođendan. Ona je uz osmeh rekla da ne veruje da ću zapamtiti kad je taj njen “divan dan”, da bih se ja posle toga slatko nasmejao, čuvši da je to 26. aprila.

Danas je 14. rođendan Mirine i moje unuke Tamare, zbog koje sam počeo da pišem ove komentare, pre tačno deset godina. (…) Danas ću tim povodom veći deo popodneva provesti u mom omiljenom restoranu “Palilula”, sretan što imam toliko lepih ličnih razloga da me baš briga za fudbalski parastos na nekadašnjem Stadionu JNA. *

* Nije mi bilo važno ni to što je golom Nemanje Kojića u finišu utakmice Partizan došao na -3 boda četiri kola pre kraja šampionata, ni to što je Crvena zvezda promašila dva penala. Konačan rezultat 2:1 za crno-bele.

2015, 25. april, subota

Komentare na ovom mestu počeo sam da pišem u ponedeljak 26. aprila 2004. godine, na četvrti rođendan Mirinog i mog najstarijeg unučeta Tamare. Ne mogu da opišem koliko mi je drago što ću biti u prilici da joj sutra lično čestitam 15. rođendan, zbog čega sam prevalio samo nekih 15.000 kilometara, od Beograda do Melburna.

Da bi se podiglo jedno dete potrebno je čitavo selo, tako glasi stara afrička izreka. Da bi stasalo devojče poput naše Taše izgleda da je potreban čitav svet!

2016, 26. april, utorak

U SAD i Kanadi se od svih tinejdžerskih rođendana najbučnije i najraskošnije slavi šesnaesti (sweet sixteen), kao dan kad devojčice i dečaci postaju „stariji“ i ulaze u drugu fazu svog života, pa se tim povodom priređuju posebne porodične svetkovine, ali i pravi balovi sa skupim haljinama, šminkom i DJ-ovima. Ne znam kako se taj običaj primio u Australiji, gde će danas Mirina i moja mezimica, gospođica Tamara Janjić dunuti u tortu sa šesnaest svećica, ali znam da je 26. april u našoj porodici već godinama dvostruki praznik, jer sam na taj dan, pre 12 godina, počeo da pišem ove moje komentare u „Blicu“.

Naša lepotica Taša će danas sasvim sigurno i formalno ući u drugu fazu svog života, onu u kojoj se pamte samo nova iskustva i odluke. S druge strane, ja sam se, kao i dobar deo Srbije, prekjuče vratio u minus fazu svog života, onu iz devedesetih godina prošlog veka, jer su učinjena beznačajnim sva naša prethodna iksustva i sve pređašnje odluke se pokazale kao potpuno pogrešne!

2017, 26. april, sreda

(…) Danas će moja drugarica Goca, vlasnica frizerskog salona „Tea“, kao i svakog dana kupiti „Blic“, ali će zamoliti svoju koleginicu Maju da prva pogleda „da li se Ivan setio“. Za privilegiju da pouzdano znam kad joj je rođendan ona mora da zahvali Mirinom i mom najstarijem unučetu, gospođici Tamari Janjić, koja će se danas na samo 365 dana približiti punoletstvu.

A tu je i podatak da sam ova svoja „primećivanja“ (kako ih je krstio Radivoje Bojičić) počeo da pišem pre trinaest godina, na Tašin četvrti rođendan. Iako sam nakupio komentara već za tri debele knjige („Sa Beogradom na Ja“, „Sa Vučića na Tadića“ i uskoro „Sa nadom u malo sutra“), mislim da nisam ni izbliza ostvario ono što je u međuvremenu ostvarila porodična ljubimica No 1. Lepa, pametna, vredna, druželjubiva, ambiciozna, devojka za čitav svet… Ja je hvalim, a ona mi kaže: „Deda, nedavno sam pročitala da je savršenstvo relativan pojam. Ja nikad neću biti savršena. Samo ću biti ovo što jesam!“

2018, 26. april, četvrtak

Gospođu Gordanu Vidović, vlasnicu poznatog frizerskog salona “Tea” na staroj okretnici tramvaja kod “Kluza”, pitao pre nekoliko dana njen rođak (sa muževljeve strane) Milorad “Miško” Jelić, taksista po zanimanju i karakteru, zasto je već duže vreme ne pominjem na ovom mestu. A ona počela da me brani: “Ivan bio dva meseca u Australiji, potom imao lepe porodične obaveze, možda će se setiti za moj rođendan, 26. aprila, mada…” Tu je zastala, znajući da baš danas puni 18 godina Mirino i moje najstarije unuče, gospođica Tamara Janjić, o čemu njena baka i ja pričamo još od dana kad su nam javili da je naša Milena rodila zdravu devojčicu. Međutim, kako smo zbog interkontinentalnih veza, uskršnjih raspusta i sve teže uskladivih obaveza na relaciji Melburn – Dubai – Beograd ovo punoletstvo proslavili još 31. marta u topčiderskom restoranu “Stara trojka” i pošto sam tih dana više puta pohvalio Tašinu lepotu, pamet, vrednoću, dobrotu i sve što ona znači u životu naše velike porodice, imam još malo prostora da, osim našoj dragoj unuci, čestitam rođendan i mojoj prijateljici Goci i – samom sebi!

Danas se, što znaju i svi beogradski vrapci, navršava 14 godina od kako svakodnevno pišem komentare na ovom mestu, pa je red da čestitam i svima vama koji ovo čitate i – trpite! Mada, šta sve u Srbiji trpimo od strane kojekakvih “medija”, možda bih na ovom mestu trebalo da smislim jedno veliko – izvinjenje!

2019, 26. april, petak:

Danas se navršava tačno petnaest godina kako pišem komentare za beogradsko izdanje “Blica” iz nekog samo mog ugla. U tih više od 4.600 “obraćanja naciji”, što bi rek’o moj prijatelj Stojan Drčelić, glavni junaci bili su članovi moje porodice, moji prijatelji, moje kolege i kafanski drugari, te mnogobrojni, znani i neznani, sugrađani. Bilo je i političara od kojih neki, kao moj prijatelj Vladan Batić, više nisu među živima, a mnogi su sahranili sami sebe, poput Vojislava Koštunice, Borisa Tadića, Čedomira Jovanovića, Vuka Draškovića, Zorana Živkovića, Mlađana Dinkića, Tomislava Nikolića… Najžalosnija je činjenica da je jedina konstanta u tih deceniju ipo lider socijalista Ivica Dačić, da mu je uz rame neizbežni predsednik svega ovoga, te da je ovdašnjom politikom, čak i kad je bio odsutan, neprestano harao duh Vojislava Šešelja…

Nije tajna da sam prvi komentar napisao na četvrti rođendan Mirinog i mog prvog unučeta, gospođice Tamare Janjić. Zato ću danas našu mezimicu, kad puni 19 godina, srećan što više ne živi u svemu ovome i što će ovih dana dobiti australijski pasoš, pozdraviti onako kako je zovu njeni drugari u Melburnu: Sretan ti rođendan moja Džandžik!