Govor koji sam napisao, ali ga je na groblju Lešće pročitao naš prijatelj Žarko Gvero, 13. oktobra 2014. godine.
Dragi naš Vaso, dragi naš prijatelju, druže, legendo… Još dugo ćemo svi mi koji smo se danas okupili da te ispratimo na Tvoje poslednje putovanje tačno sećati gde smo bili i šta smo radili u petak 10. septembra 2014. godine nešto pre podneva. Vest o Tvojoj iznenadnoj smrti zatekla je nekoga na ulici, nekoga na putu, nekoga u bolnici, nekoga u kafani… ali sve nas na istom mestu – u dubokoj neverici da je tačno ono što smo čuli!
Zbog toga smo na gotovo isti način svi reagovali. Naše ”nije moguće” bilo je jače i glasnije od svih pitanja koja se obično postavljaju u tim trenucima. Niko nije pitao ni “kako”, ni “kad” ni “gde”… kao da smo izbegavajući odgovore želeli da odložimo priznavanje surove činjenice da Te više nikad nećemo sresti, čuti, videti, biti u Tvom društvu…
Ako se ikada bude napisala jedna pristojna istorija ovog prostora, u kojoj će ljudi biti važniji od država, bitaka, vojskovođa i političara, sigurni smo da bi se i priča o Tvom životu morala naći na tim stranicama.
Rođen u Subotici pre 67 godina, odrastao u Nišu, Danilovgradu i Podgorici, od svoje dvanaeste Beograđanin u punom smislu te reči, Crnogorac po poreklu a Jugosloven u duši i srcu, Voždovčanin po svemu što je krasilo najveći deo tvog života i rada, kosmopolita po opredeljenju… Tebe bi bilo nemoguće svrstati u bilo koju užu geografsku, istorijsku ili profesionalnu odrednicu, jer si ih sve prihvatao kao svoje i u svakoj bio nekako iznad i izvan klišea, običaja i okolnosti.
Tako je i Tvoja radna biografija daleko prevazilazila faktografiju iz radne knjižice! Pamtićemo te kao visprenog i izuzetno sposobnog omladinskog funkcionera, dugogodišnjeg sekretara Odbora za proslavu Dana mladosti, kao najboljeg direktora sportskog centra u Šumicama, kao vrednog rukovodioca u GIRO „Beograd“, “Parking servisu” i “Energogasu”… ali ne po godinama koje si proveo na nekoj funkciji već po načinu na koji se ophodio prema ljudima, od najbližih saradnika do onih čije si probleme rešavao, po lakoći kojom si ih rešavao, po duhu koji si širio oko sebe, po tragu koji si ostavljao…
Ti tragovi će biti i ostati naša privilegija da o njima pričamo u godinama koje su nam preostale i u kojima uspomena na Tebe nikad neće izbledeti. Te anegdote o našim zajedničkim poduhvatima, putovanjima, letovanjima, utakmicama, pijankama, slavljima i tugama… voleo si i sam da pričaš i dopunjuješ, nisi ih se nikad stideo poput nekih koji su s godinama postali preozbiljni i samo sebi važni.
Ostaće, međutim, i svetinja u koji je malo ko od nas imao pristupa, koja Ti je uvek bila na prvom mestu, važnija i preča od svega. Reč je tvojoj porodici, o tvojoj Desi sa kojom je ovog decembra trebalo da proslaviš četiri i po decenije braka, o tvojoj ljubavi prema ćerki Nataši i sinu Ivanu, o neizmernoj radosti koju su Ti pružile unuke Katarina i Jovana i unuk Vuk. Sve je prestajalo i sve drugo je nestajalo kad bi Ti imao neku obavezu prema svojim najbližima i najdražima i to je ono što su svi Tvoji prijatelji i drugari izuzetno cenili i poštovali.
Znali smo, dragi naš Vaso, da Ti ne bi bio svoj i ne bi bio naš, ako bi na porodičnom planu ostalo nešto neurađeno i neko obećanje neispunjeno, ali i da ćeš uvek naći i vremena, i volje, i dobrog raspoloženja da podeliš sa prijateljima. U tome si zaista postao urbana legenda, neko bez koga bi naša omiljena sastajališta bila manje prijatna mesta, da bi se vremenom neka, kao što je poslednjih godina Canin i Slavkov “Stari bunar” – smatrala tvojom “drugom kućom”.
Ne mora sve da se kaže, neka ostane nešto i za sve one prilike kad ćemo se sretati i održavati živom predstavu o Tvom nezaboravnom prisustvu u našim životima. Teško je, međutim, na ovom mestu govoriti o Tebi, a ne pomenuti i Tvoju veliku ljubav, strast, pasiju, gotovo enciklopedijsko poznavanje Grčke, njene istorije, kulture, običaja, toponima, od onih opšte poznatih do malih radnjica u uličicama Soluna, ili Katerinija… Zato bez tih nekoliko reči ovo ne bi bio valjan oproštaj od Tebe, to ne bi bila prava priča o našem Vasi Radoviću!
Dragi naš Vaso, jedan primerak ovog teksta ostavićemo Tvojoj porodici sa molbom da ga sačuvaju za Tvoje unučiće, a jedan – iako Ti nisi preterano u to verovao – šaljemo sa Tobom da tamo gore, ako i imaju nekih nedoumica, shvate kakva si ti ljudina bio.
Neka ti je večna slava i hvala!
* Rođen 16. januara 1947. godine u Subotici, preminuo 10. oktobra 2014. u Beogradu.
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
