Branko Arbutina “Albanac”

Govor na Centralnom groblju u Beogradu,
15. avgusta 2009. godine

Dragi naš Branko, dragi moj kume… Ako se ikada bude napisala jedna pristojna istorija ovog grada, u kojoj će njegovi ljudi biti važniji od bitaka, vojskovođa i političara, siguran sam da bi se i priča o Tvom životu morala naći na tim stranicama.

Rođeni Beograđanin,* odrastao u njegovom srcu, u kraju oko Botaničke bašte, školovao se i igrao fudbal na Čukarici, oženio se Novobeograđankom, radio u Vinči, stanovao na Zvezdari, prateći ćerku Ljubicu bio poznat na svim mestima gde se u ovom gradu igra rukomet, od školskih dvorišta do “Pionira”,  imao radnje na Crvenom krstu, Bulevaru, u najužem centru prestonice… Beograd je bio i ostao Tvoj grad, mesto u kome si po mladalačkom nadimku i mladalačkim ludorijama bio poznat i mnogo pre nego što si svojim radom, talentom i umećem stekao takav ugled i pravo da imenom i prezimenom budeš gotovo institucija.

Napisao sam u današnjem “Blicu”, na onom mestu gde sam Te često pominjao, uglavnom kao “najboljeg beogradskog uramljivača umetničkih slika”, kako si mi ti govorio da se baviš “umetničkim uramljivanjem slika”. Tu naoko malu razliku u redosledu reči dobro znaju beogradski slikari, kolekcionari, galeristi i svi koji se samo muvaju po ovdašnoj likovnoj sceni, jer je već gradska legenda da su mnoge slike i grafike postale umetnička dela i dobile na ceni tek kad su prošle kroz Tvoju radionicu u Kosmajskoj ulici. Da je svako od tih mnogobrojnih umetnika samo po jedno svoje delo ostavio u znak zahvalnosti za ono što si Ti učinio za njih, ovaj grad bi – osim Narodnog muzeja koji ne radi i Gradskog muzeja koji nikad neće proraditi – imao problem da nađe prostor i za tu Tvoju galeriju.

Sa kumom Brankom na dan Mirinog i mog venčanja 28. septembra 1974. godine, naš vagon u Ulici Petra Lekovića na Banovom brdu.

Nećeš se naljutiti, dragi moj kume, što pred ovolikm svetom govorim samo o tom delu Tvog stvaralaštva, jer je malo ljudi koji imaju hrabrosti da u određenom trenutku prekinu sve što su do tada radili i batale sve što su do tada naučili i počnu nešto za šta ih je, izgleda, Bog i stvorio.  Iz vlažnog podruma i sa samo jednom mašinom koju Te je nagovorio da uzmeš naš sarajevski drugar Tomo Nevrt, za protekle dve decenije stvorio si firmu, koja će, nadam se, hraniti i Tvoje praunuke. Za to će biti dovoljno da Tvoja Ljuba i njena deca nastave širokim putem koji si Ti trasirao i da poštuju osnovnu mudrost kojom si se Ti rukovodio, a to je da uramljivanje nije zanat već umetnost, da svaki čovek koji otvori vrata radionice nije mušterija nego prijatelj, da se zarađuje na snobovima a ne na stvaraocima…

Iako mi, Tvoji drugari iz najranije mladosti, znamo kako si dobio nadimak “Albanac”, znamo koliko si voleo svoju Spomenku i ćerku Ljubicu, pa unučuće Janju i Uglješu, znamo koliko Te je pogodila nedavna smrt nezaboravnog “Dadice” Jovanovića… neka to ostane naša privilegija da pričamo i prepričavamo u godinama koje su nam preostale i u kojima uspomena na Tebe nikad neće izbledeti. Te anegdote o našim zajedničkim doživljajima, putovanjima, letovanjima, utakmicama, pijankama, zaljubljivanjima, slavljima i tugama… voleo si i sam da pričaš i dopunjeješ, nisi ih se nikad stideo poput nekih koji su s godinama postali preozbiljni i samo sebi važni.

Dragi moj kume, napisao sam i to da nam je “ostalo još pregršt slika, ali više nema ko da ih urami”. Znam da bi ovaj moj govor trebalo da bude mnogo duži, znam još stotine reči i rečenica koje bi trebalo reći na ovom mestu i u ovom trenutku, ali time ne mogu da odložim neumitan trenutak rastanka, niti da ublažim bol svih nas, a posebno Tvoje porodice.

Putuj Alčo, neka Ti je večna slava i hvala.

* Rođen u Beogradu 18. jula 1950. godine, preminuo 12. avgusta 2009. u Beogradu.