Dragan „Dadica“ Jovanović

Govor kojim sam pokušao da ispunim jedno besmisleno obećanje, na groblju Lešće, 15. juna 2009. godine

Dragi moj, i ne samo moj, najbolji druže, dragi naš Dadice… Pokušaću danas da ispunim makar deo najbesmislenijeg obećanja koje sam ikad dao, obećanja za koje sam se iskreno nadao da ćemo ga obojica, tamo negde u dubokoj starosti, zaboraviti…

Pre desetak godina, kad je umro Milorad Stojanović “Grof”, naš drugar iz Građevinske tehničke škole, sa kojim si Ti u to vreme radio u “Tehnici”, zamolio si me da Ti napišem oproštajni govor, koji si Ti pročitao kraj njegove rake. Sedeli smo posle toga u poznatoj kafani “Zapis”, tamo sa gornje strane groblja, Ti, Tvoja Ljubinka, naš drugar Velja Veinović i ja i čudom se čudili koliko smo piva, uglavnom nenamerno, svi mi, pa čak i Ljubinka, prosuli po stolu. O tom događaju, kad je ispalo da i “Grof”  pije sa nama, Ti, Velja i ja smo veoma često pričali kad smo želili da dokažemo da između dobrih ljudi neka veza ostaje i posle nečije smrti…

Tada si, u šali naravno, rekao da ćeš Ti umreti u avgustu, kad budu velike vrućine, a mene si naterao da Ti obećam da ću kraj Tvoga groba govoriti najmanje sat i po. “Da još neko pođe sa mnom tamo gore, znaš da nikad nisam voleo da putujem sam”, rekao si, uz onaj Tvoj gromoglasni smeh. Posle smo nas dvojica to ponovili bar dvadeset puta, mada smo vremenom smanjili vreme ovog mog “obaveznog sastava” na samo 45 minuta…

Napisao sam u današnjem “Blicu” da si se Ti celog života bavio građevinarstvom i da si na sve kritike zbog prekoračenja rokova ili nešto lošijeg kvaliteta radova, odgovarao kao nekakav filozof, rečenicom koju i ja veoma često citiram: “Niko nije ni jedan posao do kraja završio”. Dodao sam još da si Ti umro u petak 12. juna i da je danas sahrana na “Lešću”…

I danas je veoma toplo, i ja evo čitam taj obećani govor, ali se pitam, dragi moj prijatelju, zašto je život morao da bude jedini posao koji si Ti završio pre roka?

Govorio si, takođe, da “urađenom poslu mane nema”. Jednom si mi objasnio onu građevinarsku logiku da se greške prilikom zidanja ispravljaju kod malterisanja, da greške malterisanja popravlja moler, a  ako nešto i posle molera ostane neravno da tu treba – okačiti sliku! Ironija je sudbine, dragi naš Dadice, da Te je srčana kap pogodila baš u trenutku kada si sa svojim kumom Borkom nameštao neke slike. Ima neke simbolike u tome, jer u tom trenutku Ti si za sva vremena popravio sve što si činio i sve što si radio, ostavivši iza sebe lepe i besprekorno ravne zidove na koje ćemo mi kačiti slike naših sećanja na Tebe…

A tih slika svako od nas ima na hiljade… Dovoljno je samo da zatvorimo oči, da pomislimo na Tebe i kreće “film” od detinjstva u dvorištu između Dalmatinske i Draže Pavlovića, života Tvoje porodice u zajedničkom stanu sa porodicom večitog šmekera Bože Trninića, školskih dana, igranja fudbala u podmlatku “Šećeranca” i pokera u našem “klubu” u podrumu, prvih letovanja, pijanki u “Moravi” i “Gružanki”, sve do nezaboravnih dana u onom Klubu radnika društvenih delatnosti u Čika Ljubinoj, zajedničkih odlazaka na utakmice i čudnog rivalstva između nas “partizanovaca” i vas koji ste počeli da navijate za OFK “Beograd” onda kad je u prvom timu zaigrao drugar iz kraja “Boca” Turudija… A onda kreću svadbe, rođenja dece, rođendani, poslovi, život…

Kad je umro naš školski drug Milan Marjanović “Buđoni” bilo je veoma hladno, a sneg je prethodne februarske noći zatrpao staze po Novom groblju. Jedva smo stigli do njegovog groba, a onda je jedan njegov kolega, uviđavan neki čovek, umesto govora rekao da svi samo odstojimo desetak sekundi i u tišini se, svako za sebe, priseti trenutaka u kojima mu je bilo najlepše sa pokojnim Milanom. Tako i bi, a nešto kasnije, opet u “Zapisu”, uz kuvano vino i ćevape, Ti si mi iskreno rekao: “Daki, meni je sad najlepše sa pokojnim Milanom”…

Da ja sada nešto slično kažem svima koji smo se ovde okupili, Tvojoj porodici, Tvojim rođacima, Tvojim prijateljima, ljudima sa kojima si radio… morali bismo da stojimo mnogo, mnogo duže, jer tih slika iz života sa Tobom, svako od nas ima bezbroj. One će još dugo održavati sećanje na Tebe i stvarati nam iluziju da ćeš se Ti svakog trenutka odnekud pojaviti i zagalamiti, uz ono Tvoje “Ima li ovde da se nešto popije i zamezi”.

Moram, dragi naš Dado, da u ovaj svoj obećani govor ubacim i nekoliko protokolarnih stvari, tek da oni gore ne pomisle da Ti u svom veku nisi radio ništa drugo nego sedeo i bančio po kafanama. Bila bi to nepravda prema onim danima kad si u “Brodotehnici”, pa u Direkciji za izgradnju Zemuna, pa potom u Bagersko brodarskom preduzeću “Beograd” i napokon u već pomenutoj “Tehnici” stekao gotovo tri decenije radnog staža. Međutim, i tada i uvek kad bi ostajao bez posla, svi smo znali da si se Ti, u stvari, vraćao jedinom poslu za koji Te je Bog stvorio…

Bio si i ostao građevinski preduzimač u najboljem smislu tih reči, i po poznavanju građevinarstva i po preduzimljivosti. U tome si bio ravan svojim stričevima, u tome si daleko prevazišao svog oca, u tome si bio mnogo bolji od većine nas koji smo sa odličnim ili vrlo dobrim uspehom završili čuvenu školu u Hajduk Stankovoj ulici.

Ko može da objasni kako i zašto su od nas koji smo samo po četiri godine proveli u Građevinskoj tehničkoj školi kasnije postajali novinari, piloti, trgovci papirom, cvećari, službenici, vojna lica… dok ste se vi, koji ste se i po šest godina mučili, uglavnom sa onim glupim i nepotrebnim predmetima,  svi odreda bavili građevinarstvom čitavog života. Ja i danas umem da tačno nacrtam spajanje zidova od 38 i 51 centimetar, ali ja ni jedan jedini zid nisam napravio. Zato danas, na ovom mestu, skidam kapu i Tebi, dragi moj Dado, i svima vama, koji ste nešto dužim školovanjem samo utvrdili nauk za čitav život.

Dragan Jovanović (stoji prvi sleva) i drugari iz Građevinske škole: Milan Marjanović “Buđoni”, Mihailo Đorđević, Vukman Knežević (stoje), Branko Đurić, Petar Trkulja i Ivan Mrđen

Ti, pokojni “Grof”, Velja Veinović, “Zajko”, Tolke, Miša Janjić, “Glavonja”, Sale Katić, Ljilja Dronjak, Kaća Tikvicki… sada je poslednja prilika da vam svi mi odamo priznanje za ono što ste predstavljali u ovdašnjem građevinarstvu. Svet pamti velike projektante i neke estradne inženjere, ali ljudi znaju ko sve to ume da uradi i u nemogućim uslovima i sa minimumom sredstava… Ne znam zbog čega ste vi, rođeni građevinci, morali da učite i istoriju, hemiju, predvojničku, nemački, da pišete besmislene sastave iz srpskohrvatskog jezika, kako se tada to zvalo…

Sećam se da smo na početku drugog polugođa drugog razreda, početkom 1966. godine imali pismeni zadatak na temu “Šta očekujem u 1966. godini?”. Ja sam ti na parčetu papira napisao da počneš tako što ćeš napisati da se nadaš da će “Partizan” osvojiti Kup evropskih šampiona. Tada si jedini put dobio “četvorku” na pismenom, uz obrazloženje “odličan početak, ostalo ništa ne valja”. “Partizan” je te godine stigao do finala, mogao je i da pobedi da je Vasović na vreme sapleo onog Amansija… a Ti i ja smo posle tog pismenog učvrstili naše drugarstvo za sva vremena.

Zahvaljući Tebi, upoznao sam i Albanca, Arsu, Guju, Šoleta, Antru, Guzu, pokojnog Laleta, Miricu, Pićuna…  da ne nabrajam dalje, jer što više ljudi pomenem veća je šansa da ću nekoga i zaboraviti. U središtu tog kruga, posebno kad smo bili mladi, bio si Ti, jer si jedino Ti mogao da nas u pola noći odvedeš kod Tvoje mama Dušanke i da nam ona spremi najbolju gibanicu na svetu, dok je tata Časlav gunđao što mora da nam sipa još po neko piće…

Danas ćeš leći kraj svoje Dude, da joj ispričaš šta Ti se sve događalo u onom delu života od kad ona nije sa svima nama. Moraćeš da joj priznaš da Ti je ostalo još mnogo neostvarenih želja, posebno u vezi sa Tvojim sinovima, Stanislavom i Borkom, ali i da je tu Tvoja Ljubinka, koja će, uz pomoć svih nas, imati snage da sačeka, napravi i proslavi i svadbe, i krštenja, i polaske u školu… treće i četvrte generacije Jovanovića, onako kako si Ti želeo da učiniš.

Gledam u oči Tvoje sinove i kao što si Ti mene jednom rečju obavezao da Ti ovde, na ovom mestu, održim ovako dug govor, tako i ja želim da  njih dvojicu, makar sa po jednim klimanjem glave, obavežem da ostvare sve ono čemu su si Ti iskreno nadao.

Umeli smo često, mi Tvoji prijatelji i drugari, da kažemo “Ludi Dada”. Međutim, malo ko zna da smo Te mi u srednjoj školi zvali “Vijuga”, upravo zato što smo znali da u tvom čudnom ponašanju uvek ima nekog sistema, da uvek ima neka “caka” koju čuvaš za sebe da se izvadiš i iz najneprijatnijih situacija. Sada mi se čini da si namerno otišao ovako brzo i iznenada, upravo da bi svoje naslednike naterao da se zamisle nad životom i da shvate da za sve ima vremena, samo onda kad se prave stvari počnu na vreme…

Dragi moj Dado, na jednoj našoj zajedničkoj slici po završetku drugog razreda Građevinske škole, iz juna 1966, dakle pre tačno 43 godine, pred nekadašnjom Saveznom skupštinom snimljeni smo Ti, Pera Trkulja “Gibon”, Branko Đurić, Miša Đorđević, Vukman Knežević, “Buđoni” i ja. Još nas je za jedan više među živima, jer si  Ti požurio da se pridružiš  Peri “Gibonu” i “Buđoniju”, što me opominje da možda i nije najpametnije da baš do kraja ispunim ono svoje obećanje o govoru od 45 minuta.

Ne mora sve da se kaže, neka ostane nešto i za sve one prilike kad ćemo se sretati i u beskrajnim prepričavanjima održavati živom predstavu o Tvom nezaboravnom prisustvu u našim životima. Jedan primerak ovog teksta ostavljam Tvojim sinovima sa molbom da ga još mnogo puta pažljivo pročitaju, jedan šaljem sa Tobom da Sveti Petar, ako i ima nekih nedoumica, shvati kakva si ti ljudina bio.

Doviđenja, najbolji naš druže!

* Rođen u Beogradu, 4. novembra 1949. godine, preminuo 12. juna 2009. u Beogradu.