Desanka Desa Đorđević

Govorio sam o maćehinskom odnosu ovdašnje države prema folkloru i kulturno-umetničkom amaterizmu na promociji monografije „Desanka Desa Đorđević“.

Ovu knjigu, posvećenu životu i radu naše najpoznatije koreografkinje narodnih igara, napisale su moja učenica Maja Krasin i etnomuzikolog Vesna Bajić Stojiljković, a izdavač je Agencija „Koreos“(Beograd, 2014). Osnovne teze izlaganja zapisao sam kao SMS u trolejbusu na liniji 21, a onda ih prepisao, dok se polako popunjavala sala KUD „Gradimir“ u Ulici Save Kovačevića (danas Mileševskoj), da bih večeras na tim osnovama pokušao da napišem sve ono što sam zaista hteo da kažem:

U poslednje vreme govorim uglavnom po sahranama, što i nije čudno, jer kako bi rekao Đorđe Balašević „putuje moje društvo i ja čekam na red“. Drago mi je, iako ne postoji takav običaj, da sam dobio priliku da govorim na rođenju jednog „deteta“, pošto je pojava jedne ovakve knjige, kao i svake dobre knjige uostalom – događaj ravan onome kad sretnom ocu cepamo košulju. Ako je to uopšte deo naše tradicije, jer ne verujem da su naši stari, sa mnogobrojnim potomstvom imali baš toliko košulja za cepanje.

U Bugarskoj postoji 24-časovni televizijski kanal „TV Rodnina“, posvećen folkloru i narodnom stvaralaštvu, koji su obavezni da preuzimaju svi hoteli u poznatim turističkim mestima. „Da nema toga, kako biste znali da ste u Bugarskoj“, rekao mi je svojevremeno menadžer hotela „Regnum“ u Banskom, pokazujući mi na svetleće reklame u glavnoj ulici: cofee, snack bar, hotel, restaurant, shop, market, ski rent, go go girls… Kao urednik pustio sam bar desetak tekstova, naročito oko novogodišnjih slavlja, o Beogradu kao „svetskom centru provoda“. A naši gosti znaju da su bili u Srbiji po tome što devojke vežbaju folklor uz pogrešnu šipku. Vertikalnu!

Letos je predsednik Srbije Tomislav Nikolić ugostio u zgradi na Andrićevom vencu mališane iz folklornog ansambla “Era” iz Užica i učesnike Međunarodnog dečjeg festivala folklora “Licidersko srce”, koji je po šesti put održan u Užicu, Bajinoj Bašti i na Zlatiboru. Nikolić je tom prilikom rekao da je kolo ustanovljeno da bi se u njemu upoznavali momci i devojke, a stariji su sa klupa okolo posmatrali ko se do koga uhvatio. „Tako su se razvile mnoge ljubavi i brakovi, a danas nam je kolo potrebno da bismo se očuvali i sačuvali“, rekao je gospodin predsednik, pre nego što se i sam uhvatio za ruke sa dečicom da otcupka par taktova.

Sa ovim prvim delom o provodadžijskom karakteru narodnih igara verovatno se ne bi složila gospođa Desa Đorđević, pa ni mlade autorke monografije koju predstavljamo. Zato su i mediji, koliko se sećam, uglavnom preneli nekoliko fraza o značaju foklora, u kojima bi reč „foklor“ mogla bez problema da se zameni nekom drugom delatnošću (ribolov, učenje, pčelarstvo, pečenje rakije…) pa da opet imamo rečenicu kako je to veoma značajno za očuvanje našeg nacionalnog identiteta.

Mediji su „predsedniku svih građana Srbije“ praktično učinili uslugu, jer je Nikolić u daljem izlaganju, ma koliko se trudio da se predstavi kao „narodski čovek“ – prilično lupao, pa je tako pozvao sve koji odlučuju o programima i finansiranjima da „pogledaju programe drugih država i koncepte emisija u kojima se propagira narodno – od folklora do pesama i da, kako je istakao, vide sa koliko se to entuzijazma radi“.

Neće ipak biti da je reč samo o entuzijazmu, jer je to, što bi rekao moj drugi omiljeni predsednik iz Ulice Miloša Pocerca (Jovan Šijački, predsednik KUD „Branko Cvetković“) još jedino što je preostalo mnogim kulturno-umetničkim društvima, koja izbacuju iz njihovih prostorija, razvlače im nošnje i kostime ili ih primoravaju na povlađivanje estradnom kiču i neukusu. Tako je ovih dana objavljena i javnosti predstavljena Hronika KUD Branko Radičević, Zemun 1963-1996,  a ja sam u komentaru za „Blic“ napisao da su „godine u naslovu ovog vrednog izdanja više nego značajne“, jer „prva kazuje da je društvo koje je radilo za vreme kraljevine, obnovljeno u periodu ’tiranije i diktature’ i postalo svetski poznato, a druga svedoči o sumraku koji je nastupio kad su radikali preuzeli Zemun i izbacili ’radičevićevce’ iz njihovih prostorija koji su zemunski toponim i simbol poznat kao ’Crna mačka’.“  I još sam dodao da mislim da je mnogo veći problem što niko tada nije ozbiljno shvatao kakva nam se crna rupa sprema dok je bulumenta sa Magistratskog trga, predvođena Šešeljem, Nikolićem i Vučićem, vikala ”Danas Zemun, sutra Srbija”!

A sada nam isti taj Nikolić drži lekcije o entizujazmu i poručuje da „kolo treba da se prenosi sa generacije na generaciju da se ne bi izgubilo”, ne pominjući državu i državne obaveze na tom području,  što bi sigurno učinio da su na vlasti neki drugi ljudi i neke druge stranke.

Zbog toga je ovaj Majin i Vesnin pionirski poduhvat ostao bez značajnije podrške Ministarstva kulture i informisanja *, zbog toga su ovakvi događaji, kao što je, na primer, i predstojeće putovanje „cvetkovićevaca“ u Japan kao prvo gostovanje nekog ovdašnjeg foklornog ansambla u toj dalekoj zemlji posle više od četvrt veka, praćeni medijskim mukom. Baš zato, s druge strane, niti ova knjiga pripada samo „Gradimiru“, niti je uspeh „Cvetkovića“ samo njihov, jer je upravo sada potrebnija nego ikad zajednička akcija svih pravih i autentičnih entuzijasta u kulturno-umetničkim društvima…

Hteo sam još da ispričam, ali bi bilo nepristojno da kao uvodničar udavim publiku „japaja“ nastupom, kako sam gospođu Desu Đorđević (devojačko Vujnović) lično upoznao u martu 2007. godine na proslavi njenog 80. rođendana u restoranu „Palilula“, tada samo kao vitalnu i živahnu tetku moje prijateljice Božane Mrđa, devojačko Vujnović. O njoj mi je nekoliko dana pre toga sa oduševljenjem pričao naš zajednički prijatelj Ivica Stevanović, vlasnik „Palilule“, pa sam sutradan povodom tog njenog jubileja objavio nešto širu priču u „Blicu“, koju je napisala koleginica Maja Keranović.

Potom smo se nas dvoje sreli još dva puta, u novembru 2009. na nekom festivalu u Pragu, na kome je učestvovala Mirina i moja najstarija unuka Tamara kao član Dečjeg ansambla KUD „Branko Cvetković“ i u maju 2010. kad joj je u velikoj sali „Kolarca“ povodom 55 godina postojanja „Cvetkovića“  dodeljena Povelja za izuzetan doprinos u radu ovog društva. U Prag je Desa doputovala sa Božanom, koja je na istom tom festivalu nastupala sa veteranima „Gradimira“ i u sećanju mi je ostalo da je ona bila jedan od retkih učesnika i gostiju ovog više turističkog nego folklornog događaja koja je u sali hotela „Top“ strpljivo odgledala sve nastupe. Zato sam bio siguran da, kad je u vozu prilikom povratka u Beograd pohvalila Tašu za izuzetno držanje i optimizam koji je širila na sceni, da to nije kurtoazija već zapažanje nekog ko je svoje ogromno iskustvo neštedimice delio sa sledbenicima svih generacija.

“Bio je hladan februarski dan, 2011. godine, kad sam dobila zadatak od svog urednika u ’Blicu’ Ivana Mrđena da sa koleginicom Bobom Žerajić intervjuišem Desanku Đorđević, našeg najpoznatijeg koreografa narodnih igara o krizi u srpskom folkloru“ – zaista sam ponosan na rečenicu, kojom počinje sećanje Maje Krasin u predgovoru ove monografije,  jer je taj događaj presudno uticao i na njeno interesovanje za život i rad Dese Đorđević i na njenu kasniju saradnju sa Vesnom Bajić Stojiljković, takođe mladom doktorantkinjom na katedri za etnomuzikologiju pri Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.

Bio sam, na žalost, i u prilici da pred ponoć 3. decembra iste te 2011. godine na Blic online objavim vest da je „najpoznatiji koreograf srpskog folklora Desanka Desa Đorđević (84) preminula sinoć u Beogradu zbog upale pluća“. Vest su potpisale Marija Joksimović i Maja Krasin, ali bi time – od Maje do Maje – moja lična priča o Desi Đorđević ostala nedorečena, bez ovog govora na predstavljanju knjige, sa kojom i ona i njeno delo nastavljaju da žive i služe kao trajan putokaz.

Nešto hteo, nešto rekao, nešto bih i zaboravio… da mi posle promocije moj prijatelj Radivoj Mrđa nije skrenuo pažnju na činjenicu da je ova dragocena knjiga ipak odštampana uz državnu pomoć. Deo sredstava obezbedio je Javni fond za kulturne delatnosti Republike – Slovenije!

* Kad sam joj pokazao ovaj tekst, moja mlada koleginica Maja Krasin se iskreno uplašila da ga negde i ne objavim. Kaže, bilo je neke pomoći, u predgovoru monografije se u tom smislu i zahvalila rečenom Ministarstvu, ne treba joj svađa sa političarima u trenucima kad tek postavlja na noge svoju agenciju („Koreos“, osnovanu i na moju sugestiju)… Kad prođe izvesno vreme, ako izdržim u nameri da ovu hroniku sopstvenog nestajanja svakodnevno pišem, pa možda jednom i obelodanim, živi bili pa videli, zajedno ćemo proceniti koliko je njeno današnje strahovanje bilo dobar temelj za sutra, prekosutra…

(Neobjavljen tekst, napisan 2. novembra 2014. godine)