Nije leto ako ne odemo na more

Vodice, Makarska, Poreč, Trpanj, Jakljan, Baška Voda, Duba, Veli Lošinj, Petrovac, Kumbor, Paralija, Leptokarija, Bodrum… to su mesta u kojima smo proveravali tačnost izreke da kad staviš prst u Mediteran – vidiš ceo svoj život

Pričali su mi da sam more, ono naše, Jadransko, prvi put video u leto 1952. godine, kad sam imao dve i po godine. Malo je nedostajalo da to bude i jedini, jer je veče kad su me moji roditelji sa ujka Ferilom poslali iz Beograda za Šibenik bilo prohladno, pa me je majka prilično natrontala za to godišnje doba. Ujak me je vodio kod moje tetke Ilonke, koja je tog leta kuvala na nekom gradilištu u Vodicama, gde je radio njen prvi muž Rac Pal. Teča Pal bio je odličan stolar i kako se posao uvećavao, jer su se u to vreme vrata i prozori izrađivali na licu mesta,  pozvao je i Ferila, da i on, tada 18-godišnjak, zaradi koji dinar. Priča kaže da je Feri, tražeći slobodno mesto, ušao u vagon za Split, a da je potom prespavao stanicu u Perkoviću, gde su se odvajala kola za Šibenik, pa se kasnije tokom čitavog dana nekako snalazio da sa mnom i dva kofera stigne do Vodica. Pri tome je potpuno zaboravio da skine sa mene toplu odeću, pa sam, po kazivanju tetka Ilonke, bio gotovo polumrtav kad me je ona uzela u naručje.

Nešto slično dogodilo mi se i tridesettri godine kasnije, u oktobru 1985. kad sam na neki skup ekonomskih propagandista, koji će se kasnije proglasiti stručnjacima za marketing, advertajzing i ostale moderne veštine, sa beogradskog aerodroma za Split krenuo po hladnom i kišovitom vremenu, da bi me tamo sačekale kolege iz “Duge”, odvele u bar hotela “Lav”, a odatle sam otišao pravo u sobu, tako da praktično nisam ni omirisao mediteranski vazduh. Ujutru sam, onako bunovan, uredno obukao i košulju, prsluk, i odelo, i mantil, pa sam liftom sišao do plaže. Dva minuta kasnije neki hotelski momak me je zamolio da ne buljim u gošće hotela, koje su u toplesima hvatale zrake prijatnog oktobarskog sunca, a ja nisam uspeo da mu objasnim da sam se zakovao u mestu, jer nisam bio siguran da li ja to sanjam polugole Nemice ili sam zaista na morskoj plaži.

Prvo pravo letovanje, zbog burnih događaja u mojoj porodici (očev odlazak iz vojske, razvod roditelja, selidba na Čukaricu, dolazak maćehe…) imao sam tek u leto 1960. godine, kad smo otac, naša nova mama Janja, moja braća i ja proveli mesec dana u sindikalnom odmaralištu u Makarskoj. U međuvremenu je moj mlađi brat Vlada dva puta bio “preko socijalnog” sa mama Janjom na moru, prvo u Prčnju u Boki Kotorskoj, a potom u Promajni kod Makarske, što je uticalo da se u našoj porodici odlazak na Jadran uvek vezivao za zdravlje i oporavak.

Nas je, zbog toga što smo moj brat Mića i ja išli u školu,  te godine zakačila julska smena (tada su smene bile na po mesec dana), a od svega pamtim samo da nas je otac probudio u praskozorje da iz voza gledamo slapove Une i da sam se ja strašno uplašio od magarca, koga je čuveni “foto Daskal” vodio po makarskoj plaži radi slikanja sa dečicom.

A onda je moj otac Anton postao predsednik sindikata u firmi “Kartonka Avala”, pa je organizovao naredna dva letovanja za svoje drugove, za one važnije u vilama, a za ostale u privatnim sobama i kampovima, prvo u Poreču u Istri, a drugo u Trpnju na Pelješcu. Da se ne bi govorilo kako on koristi funkciju za dobrobit svoje porodice, mi smo se oba leta mučili u šatorima sa krevetima na rasklapanje. Utešno je bilo to što smo, zbog očevih obaveza da brine o svemu, proveli po dva meseca na moru i što smo uglavnom bili lišeni onog njegovog “a sad malo na sunčanje”.

Te 1961. godine na izletu u Limski kanal, koji se rasprostire devet kilometara unutar istarskog poluostrva između Rovinja i Vrsara, u jednoj kafani sam prvi put shvatio da nešto nije u redu sa bratstvom i jedinstvom iz naših čitanki i udžbenika istorije, jer su se Beograđani potukli sa nekim Slovencima oko „tamo nekih pesama“, što je posebno pogodilo mog oca koji se, i kao komunista i kao „vođa puta“, osećao odgovornim što nije sprečio taj „reakcionarni incident“.

Trpanj

Moj prvi boravak u Trpnju pamtim samo po tome što su me te godine, kad sam završio šesti razred, poslednji put preko leta ošišali do glave, što je inače bila redovna letnja frizura većine čukaričkih dečaka. Kad sam školske 1963/64 godine završio osmi razred osnovne škole i postao „Šampion znanja Jugoslavije“, pobeda na tom tradicionalnom takmičenju lista „Kekec“ donela mi je i nagradno jednomesečno letovanje na Jakljanu kod Dubrovnika, odmaralištu beogradskog Doma pionira, koje je vodio čuveni „drug Gaja“. Organizovan po ugledu na radne akcije, boravak u ovom jedinom objektu na pustom ostrvu, do koga se dolazilo čamcem sa ostrva Šipan, bio je izvanredan doživljaj za dečaka iz čukaričke radničke porodice, ali ne i za sinove nekih generala i važnih drugova, koji su imali svoj poseban kamp i koji su uglavnom propuštali dizanja i spuštanja zastave, a posebno rad na betoniranju staza uz obalu. Pesma koju sam napisao za završno veče toliko se dopala drugu Gaji, da me je ostavio još mesec dana u odmaralištu, kad je tu boravio dečji hor i dečja dramska grupa Radio Beograda, pod rukovodstvom čuvenog Bate Miladinovića. Tog leta, u toj drugoj smeni, klinački sam se zaljubio u Izabelu, studentkinju iz Francuske, sa kojom sam razgovarao uglavnom na nemačkom i sa kojom sam kasnije izmenio nekoliko pisama.

Pod tim utiskom Jakljan mi se činio kao raj na zemlji, pa sam dogodine napisao jedno pismo drugu Gaji i zamolio ga da mi dozvoli da opet provedem neko vreme na ostrvu. On je to moje pismo pročitao na večernjoj smotri i kako ta deca i inače nisu imala gde da potroše džeparac sakupili su onoliko novca koliko je potrebno da provedem jednu smenu na Jakljanu. Te su mi pare poslali poštom i sa njima u džepu sam krajem jula 1965. godine krenuo put Dubrovnika. Na moju nesreću, sišao sam sa voza u Sarajevu da bih na Koševu gledao utakmicu „Sarajevo“ – „Partizan“. Dok sam šetao gradom prišli su mi neki momci i zamolili me da „presudim“ u njihovoj „opkladi“ ispod koje od tri kutije šibica je kuglica od staniola, pa smo ušli u neko dvorište, odakle sam ja izašao deset minuta kasnije bez dinara od jakljanskih para. Utakmicu sam ipak posmatrao, a potom sam puna tri dana putovao do Jakljana, gde sam drugu Gaji složio priču da su me pokrali u vozu. One je rekao „nema problema“ i onda sam mesec dana radio kao pomoćni radnik u odmaralištu, cepao drva, prao sudove i ljuštio krompir, što je trebalo da me za sva vremena oduči od kocke i lakomislenosti svake vrste.

Nekim momcima koji nisu propuštali priliku da mi se podsmehnu, osvetio sam tako što sam im ukrao par farmerica marke „wrangler“, mada je razlog više bio u tome što moj otac nikako nije hteo da nam kupi to „zapadno đubre“.  Njih sam ponosno nosio na dva sledeća letovanja sa drugarima iz Građevinske tehničke škole u kampu u Baškoj Vodi, sa kojih pamtim jednu našu sjajnu pobedu na turniru u malom fudbalu u čuvenom ferijalnom kampu „Avala“ i dve lepe nedelje prave morske romanse sa godinu dana starijom Mirjanom Radić. Iz tih dana je i jedina fotografija koju imam iz Baške Vode, na kojoj smo Miodrag „Lale“ Vasić, Branko Đurić, Dragan „Dadica“ Jovanović i ja, svi zajedno teški manje od dvestapeddeset kila, lepi momci zagledani u neku daleku, kako smo se nadali, isto tako lepu budućnost.

Naredne godine, onog varljivog leta 1968. proveo sam na moru punih 57 dana. Tog proleća sam, u želji da sam sebi zaradim pare za letovanje radio na gradilištu kod „Dadicino“ strica Zvonka. On je pogodio da sruši i preproda cigle iz čuvene BIP-ove pivnice na raskrsnici kod kafane „Mostar“, jer je tog leta počela izgradnja  „Mostarske petlje“. Meni je cigla pala na srednji prst desne ruke, ja sam nekoliko dana stavljao bokvicu i hladne obloge, a onda zaglavio u Gradskoj bolnici, gde su mi jedva spasli i prst i ruku.

Sa parama koje sam imao u Baškoj Vodi sam mogao da ostanem najviše deset dana, tako da sam ubrzo počeo da prodajem mekike na plaži, koje je spravljao neki Piroćanac u odmaralištu PKB-a, u kome je preko leta radila „Dadicina“ mama Dušanka. Jednom je greškom umesto da ih pošećeri posolio punu korpu mekika, pa su mene jurile po plaži gnevne mušterije. Taman sam u naredne dve ture nekako izgladio taj nesporazum, kad je počela još veća frka, jer je taj Piroćanac, da mu ne propadne testo, oprao one slane mekike i onda ih pošećerio, što je bilo najblaže rečeno odvratnog ukusa. Potom sam dvadesetak dana radio kao menjač para za flipere i stoni fudbal, koji su radili na žute pedesetice, a moj posao bio je da ih vadim iz aparata i menjam za krupnije novčanice. Pri tome nisam imao nikakvu kontrolu, jer je gazda, neki Albanac iz Gnjilana, posmatrajući me na plaži sa mekikama zaključio da sam ja pošten momak, ali me je i odlično plaćao „samo da ne kradem“. Negde sredinom agvusta u Bašku Vodu su došli moj pokojni drug „Lale“ Vasić i momak koga smo zvali „Čapa“, prvi koga sam upoznao od sjajne sarajevske raje (Tomo Nevrt, Nikola Žigić, Miroslav „Dado“ Hegenberger, Malik Hadžiomerović i on, Zoran Ćapin), sa kojima sam i ostatak tog i naredna dva leta proveo u Trpnju na Pelješcu.

Baska Voda 1966 Lale, Djura, Dada i Daki

Druge sezone našeg ludovanja po ovom lepom mestu više niko nije hteo da nam dozvoli da postavimo šator u njihovom kampu, tako da smo našli neku napuštenu baraku, bez vrata i prozora, očistili je od smeća i izmeta i veći deo leta proveli u našoj „vili Jadran“.  O tim trpanjskim letovanjima i zaljubljivanjima, najbolje svedoče  pisma koja su putovala diljem naše lepe Jugoslavije, ali i čvrsto prijateljstvo i nekoliko kumovanja sa drugarima iz Sarajeva, koje nije uspelo osetnije da naruši ni ludilo u balkanskoj krčmi u prvoj polovini devedesetih. Leta 1971. godine iz Trpnja sam išao auto stopom do ostrva Cres, da bih samo na jedno popodne video devojku iz Gline po imenu Milena Podunavac, sa kojom sam se dopisivao, samo zato što mi se dopala njena slika u „Čiku“.

To putovanje do Cresa i nazad na Pelješac dugo oko hiljadu kilometara trajalo je pet dana, a završilo se tako što sam u povratku negde kod Karlobaga upoznao nekog Kiću iz Subotice, koji je stopirao u suprotnom pravcu, pa smo malo ćaskali i onda se njemu dopala priča o mom društvu iz Trpnja i krenuo je sa mnom na jug. Kasnije se ispostavilo da ga je sam Bog baš u tom trenutku poslao na Jadransku magistralu, jer sam se ja na nešto ubo pa mi je noga natekla da više nisam mogao ni papuče da obujem. Taj Kića me je u Pločama, koje se tada još nisu zvale Kardeljevo, bukvalno onesvešćenog odneo u ambulantu, a kasnije mi je pričao da je hirurg kad je skalpelom zasekao moj taban bio potpuno zapljusnut krvlju i gnojem.

U Trpnju je ostatak leta Kića bio prava atrakcija, ne toliko zbog toga što je meni spasao život (ili bar nogu), već zbog predstave koju je danima priređivao na rivi. Sedeli bismo u hladnom podrumu gazda Balde Jurišića, pili lozu i odlično vino, a onda bi kad bi trajekt za Ploče već odmakao od pristana, Kića sve sa torbom u rukama počeo da trči i viče „čekajte mene, čekajte mene“, da bi na kraju skočio i kao plivao za brodom. To se nekako pročulo, pa se već trećeg dana okupila poprilična gomila radoznalog sveta, kao za onog „beogradskog fantoma“, da bi sve prekratila policija, koja ga je petog dana stražarno sprovela na trajekt. Više ga nikad nisam video, niti sam bilo šta čuo o njemu.

U Trpanj sam ponovo otišao tek u leto 1978. godine, sada već sa suprugom Mirjanom i dvoipogodišnjom ćerkom Milenom. Moju Miru sam definitivno nagovorio da se uda za mene u leto 1974. godine u Kaštel Kambelovcu, gde je ona sa sestrom bila u odmaralištu nekakve baletske škole, a ja došao da joj pravim društvo, da bismo narednih godina propuštali odlazak na more zbog njenih trudnoća i moje vojske.

A i taj odlazak u Trpanj bio je sasvim neplaniran. Ja sam radio u sportskoj rubrici „Večernjih novosti“ kad je pred početak sezone 1978/79 zakazan prijateljski susret „Crvene zvezde“ i „Partizana“, koji je posmatralo 90.000 gledalaca. Bilo je to one večeri kad je Vladimir Petrović „Pižon“ proturio loptu kroz noge Peri Boroti, a meni su iz novog novcijatog „fiće“ u nekoj sporednoj ulici ukrali ceo motor. Na moju sreću, bili su pravi majstori, tako da ništa nisu pokidali, pa smo već kroz dva dana, kad su moja braća namontirala sve nove delove, imali i auto i višak para koje smo prikupili zbog nevolje koja nas je snašla. U Trpnju smo na plaži Mira i ja već prvog dana izgoreli kao rakovi, tako da smo se sa detetom kupali naizmenično i to u majicama, sve dok se nekim čudom nije pojavio moj brat Vlada i na par dana nam omogućio da iz hlada posmatramo dete kako se brčka u plićaku.

Naredne godine, kad je Crnogorsko primorje pogodio onaj čuveni zemljotres, mi smo, poneseni propagandom, hteli da pomognemo tamošnji turizam, ali nigde nisu hteli da  nas prime sa dvoje male dece. Kad su nas u Baošićima lokalni mangupi, kao pomažući nam da okrenemo „fiću“, maltene gurnuli u razvaljeni deo puta, Mira i ja smo se samo pogledali i rekli – idemo mi u „naš Trpanj“. Pelješac je bio naša destinacija i u naredne četiri godine. Sa malom decom (prvo dve, pa sve tri ćerke) našli smo idealni smeštaj u mestu Gornja Vrućica, u porodičnoj kući već pomenutog Balde Jurišića, koji je u dvorištu napravio posebnu prostoriju sa vodom i frižiderima da gosti, uglavnom Česi, mogu da pripremaju obroke. Odatle smo kolima išli na plaže u Trpnju i na čuvenu „Divnu“, jednu od najlepših plaža na Jadranu.

Kad smo pri kraju drugog boravka kod šjor Balde u tri godine (1980. smo preskočili zbog rođenja naše najmlađe ćerke Marine) od nekih Čeha kupili veliki šator, bilo je logično da naredne godine krenemo da kampujemo. Naše odredište bio je kamp na „Divni“, ali „fića“ nije izdržao veliki uspon kod Trstenika (baš tako se zove to mesto), pa smo tri dana kampovali na vrh brda, a deca i ja smo išli autobusom na trsteničku plažu. Ako ima nešto po čemu vredi pamtiti onu Jugoslaviju, to je bilo upravo to da smo u leto 1982. godine mogli nas dvoje sa troje male dece da bezbrižno spavamo na mračnom parkingu na vrh neke nepoznate planine. Kad smo popravili „fiću“ spustili smo se do mesta Duba, u kome je tada bio moderan auto kamp. Tamo smo sasvim slučajno naleteli na mog drugara „Zoću“ Jankovića i njegovu suprugu Zdenku, sa kojima smo se u istom kampu družili i mesec dana sledećeg leta.

Sa tih kampovanja pamtim nekog razočaranog momka koji je na magnetofonskoj kaseti imao po šest puta sa obe strane snimljenu istu pesmu Halida Bešlića, koju je vrteo po ceo dan i dobar deo noći, uglavnom preglasno, da bi posle nekoliko dana svi po Dubi šetali i kao za sebe pevušili „Zlatne strune, svirajte mi…“. Za sva vremena zapamtio sam i stariji bračni par iz Zrenjanina, koji nas je zamolio da donesu stolice i da posmatraju kako Mira i ja u „fiću“ i na „fiću“ (bez prikolice) pakujemo šator, sto, stolice, sunđere na kojima smo spavali, televizor, primus, posuđe, lavor, nošu i sve stvari za našu petočlanu porodicu. Njih dvoje su imali „opel kadet“ i prikolicu, a opet „nisu mogli sve da spakuju“. Tajna je bila u nekih 14 kilograma nepotrebnih delova (zadnje sedište, naslon, tapacirunzi…) koje sam ostavio kod kuće, što je nadomešćeno stvarima, složenim tako da su deca imala prostor i za spavanje.

Veli Losinj

Poslednji put smo kampovali u leto 1990. godine, neposredno pošto sam ja postao direktor NIP „Borba“, kad smo šator razapeli u jednom dvorištu u Kumboru u Boki Kotorskoj, preko puta Pristana, mesta u kome je imao kuću i letovao sa porodicom moj prijatelj Dragoljub Žarković. Pre toga smo u vreme kad sam ja radio u „Dugi“ tri godine išli u Veli Lošinj, u odmaralište BIGZ-a smešteno u nekadašnjoj vili Karađorđevića u prelepoj borovoj šumi. Zbog naše najmlađe ćerke Marine i njenog bronhitisa uspevao sam nekako da isposlujem da budemo po dve petnaestodnevne smene, tako da je naša porodica dugo održavala tradiciju da se letovanje računa samo ako je najmanje mesec dana.

Te 1990. godine na placu u Medinskom kršu iznad Petrovca, koji je dve godine ranije kupio Mirin otac, bili su veliki radovi, ali smo već narednih leta, hteli ne hteli, svoje boravke na moru vezivali za Petrovac i predivnu plažu u Lučici.

Petrovac na moru

Sećam se da smo u leto 1993. godine u nekom restoranu ručak platili sa 52 čeka (Mira je tada radila u Trgovačkoj banci, pa smo tih papirića imali na pretek), ali da je konobar tražio da na svakom pozadi napišem ime, prezime, broj lične karte, mesto izdavanja i broj kućnog telefona, što je trajalo duže nego sam ručak.

U Petrovcu su se sjajno snašla naša deca i stekla mnogo drugara među vršnjacima, kako domaćim tako i stalnim gostima, pa su njihovi boravci bili sve duži, a moji i Mirini sve kraći, njihovi sve uzbudljiviji i zanimljiviji, a naši uglavnom svedeni na spremanje doručka i večere i bdenje dok se vrate iz diskoteke. Tu se negde pri kraju prošlog veka i prekida lepši deo naše priče o moru i godinama u kojima bi nas i Bog zaboravio kad bismo se otisnuli put Jadrana.

Dolaze teška vremena, godine odricanja, pa čak i vreme kad smo prvo ja, a potom i Mira bili bez posla, stiže prvo unuče, deca počinju da koriste aranžmane od po deset ili sedam dana… Ipak, porodični rekord oborila je naša srednja ćerka Maja, koja je posle burnih događaja u njenom životu, u leto 2005. godine provela gotovo puna tri meseca u Petrovcu. Te jeseni je Mirin otac prodao plac u Medinskom kršu, a deca su išla na letovanje u Portugaliju.

Naredne dve godine smo Mira i ja vodili našu unuku Tamaru u Grčku, prvo u Paraliju, a lane u Leptokariju, da bismo krajem septembra 2008. godine prvi i jedini put u svom životu, ako se ne računa ona romansa iz Kambelovca, otišli sami na more, i to u hotel, pa još i avionom. Istina samo sedam dana, ali kad smo prvi put skočili u toplo more kraj Bodruma zapljusnule su nas se sve slike naših mediteranskih uspomena.

(Blog za „Blic“, napisan u više nastavaka tokom 2009. godine.)