Sećanje na Lazara Vujanovića (1944-2014)

Na današnji dan pre deset godina, 19. februara 2014. preminuo je prijatelj mojih prijatelja, drug mojih drugara, kum nekih mojih kumova… Lazar Vujanović (1944-2014), jedan od onih pravih Beograđana za koje mnogo više ljudi misli da ih poznaju nego što su stvarno bili u prilici da sa njima negde posede ili popiju koje piće… Pa ih onda, a naročito u prvim danima nakon njihovog odlaska, neumesno svojataju i prizivaju kao svedoke nekih svojih doživljaja i pametovanja…

Oni koji su zaista voleli Lazu i voleli da budu s njim u društvu od takvih su ga u početku branili jednom njegovom umotvorinom, koja je služila kao neka vrsta lakmusa za prepoznavanje. Ako to ne znaš ili za to nikad nisi čuo, onda brate nisi baš bio tako dobar sa gospodinom Vujanovićem…

I ma kako to delovalo efikasno da se otresu kojekakve bubašvabe i prišipetlje, vremenom se dogodio i sasvim suprotan proces, tako da i u krugu njegovih najbiližih prijatelja gotovo da nema priče o Lazi, a da neko makar jednom ne pomene tu staru „lozinku“. Ponekad iza dobrih ljudi, bez obzira šta su bili i šta su sve (u)radili, ostane samo neka epizoda, često tek poneka izreka, čijim se povremenim prepričavanjem ili ponavljanjem održavaju u životima prijatelja, rodbine, komšija…

Tako već punu deceniju od kako je preminuo Lazar Vujanović, čim primete da neko stručnim izrazima zamagljuju suštinu, njegovi prijatelji pomisle kako bi on u takvoj situaciji, bez pardona i uvijanja, rekao „nemate vi pojma“. Jednostavno, da se ne bi upuštao u diskusiju sa nadobudnom sveznalicom, on bi svima okupljenima „skratio priču“… Po sistemu, niko nikada nikoga nije ni u šta ubedio, pa da ne trošimo vreme i živce!

*     *     *

Ali, to „nemate vi pojma“ – nije bila prava šifra za ućutkivanje Lazinih tobožnjih prijatelja i drugara. Ono što su ovih dana po svojim grupama i u internim dopisivanjima obavezno pominjali njegovi iskreni prijatelji vremenom je od usputne zgode preko kafanske anegdote postalo njegov nepisani epitaf, a glasi: „Ubi me polupasivna promaja!“.

Priča je u početku bila sasvim obična. Pre skoro dve decenije, kad je tek počelo podizanje Sretenja na nivo državnog praznika, februar bio isto ovako topao, pa je nekoliko prijatelja tradicionalni pir (pivo i roštilj) kod Mihaila Golubovića na Kosmaju, zadnja pošta Sedlar, provelo na terasi njegove vikendice. Što je i najavljeno prilikom dogovaranja, preporukom da se „ponesu toplije stvari“…

Laza to nekako prečuo, pa još umesto vruće rakije udario po pivu, tako da je malo, malo morao tamo gde i car ide peške… Drugari se našalili u stilu „prosta ti bila, prostata tvoja živa“, ali je na to usleo njegov antologijski odgovor: „Ma ne, nego ja sedim ovde na polupasivnoj promaji“. Kad se priča prelila u Kamenu salu Radio Beograda, čuvenu baštu DSS u Svetogorskoj, „“Brione“, „Bosnu“ i još neke birtije u koje je Lazino društvo zalazilo, mesecima su ga „savetovali“ da promeni mesto sedenja, jer se baš oseća ta „polupasivna“…

*     *     *

Priča o Lazaru Vujanoviću ima mnogo ozbiljniji deo. Nije završio studije arhitekture, ali se uspešno bavio građevinskim preduzetništvom, u vreme dok je u tom poslu još bilo časti i morala, od krupnih objekata do sitnih zanatskih prepravki kod prijatelja… Po tom pitanju, kažu oni što su ga mnogo bolje poznavali od mene, nikad se ni sa kim nije sporečkao, uvek nasmejan i spreman na kompromis, nikome dužan, nikome ružan… Možda bi u sebi i pomislio „nemate vi pojma“, ali posao je posao, mušterija je uvek u pravu…

Sasvim drugi čovek, svađalica, galamdžija, ponekad prek, ponekad isključiv, umeo je da bude gospodin Vujanović kad bi se u poslednnoj deceniji prošlog i prvih dvanaest godina ovog veka razgovaralo o politici. Nije bio među onih tridesetak inicijalnih reosnivača Demokratske stranke, ali je toj ideji i organizaciji pripadao od prvih dana, aktivno učestvujući u izgradnji partijske infrastrukture, pridobijanju pristalica i najrazličitijim aktivnostima, član u pravom smislu te reči…

Posebno je bio aktivan na Vračaru, ali se nije preterano gurao kad su počele da se dele funkcije, zvanja i sinekure. Njegov kum Slobodan Vukšić mi kaže da je Laza pronašao i dobrim delom sredio zgradu u Krunskoj u kojoj je godinama bila centrala DS… Nikad nije oprostio onom opskurnom Vuksanoviću kad je u proleće 1999. pokrenuo kampanju protiv Zorana Đinđića, umeo je da se žestoko posvađa sa „deesesovcima“, kad su se pojavile prve pukotine u DOS-u, bio protiv „istorijskog pomirenja“ sa socijalistima i vatreno se zalagao za lustraciju svih političara iz devedesetih…

U Demokratskoj stranci posebno je cenio Miodraga Perišića (1948-2003), dok je, s druge strane, neprestano upozoravao na loše ponašanje, da ne kažemo nešto grublje, Čedomira Jovanovića i Gorana Vesića… Zbog njih se svađao i sa svojim partijskim drugovima, od kojih mnogi nisu nikad shvatili da veličina jedne partije ne zavisi od njenih funkcionera nego od ljudi koji se na terenu, dosledno i pošteno, bore za njenu ideju i uticaj. U tom smislu pamte se i mnoge njegove primedbe na račun „mladih lavova“ kojima se okruživao Boris Taduć…

*    .*     *

Ne bih da se naljuti niko od mojih prijatelja koji su i dalje u Demokratskoj stranci i koji već godinama nesebično daju podršku svim pokušajima da ovdašnja proevropska i građanska opozicija nastupa jedinstveno. Njih u krajnjoj liniji nije u proteklih deset godina oduvala nekakva „polupasivna promaja“. Ne, polutani su otišli dupetom za foteljama, pasivni su se preselili za tastature pa pametuju po društvenim mrežama, a na vetrometini su ostali samo oni pravi…

Koji će se, u to sam uveren, i danas setiti Lazara Vujanovića!

 

***********************************

 

Kosmaj, 16. februar 2006: Mihailo Golubović, Lazar Vujanović (u sredini na „polupasivnoj promaji“ i Slobodan Vukšić

Written by : Ivan Mrdjen

Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.