Datum koji ne smemo da zaboravimo

Već dva dana čekam da se neko seti da je 26. februara, sada već davne 2020. godine, u srpskoj bari koja je čudna smesa politike, medijskih manipulacija i svakojakog kriminala, pojavio svojevrsni egzemplar, neka vrsta vodenog kameleona, koji se neupućenima prikazuje u svim mogućim oblicima, od pacova do labuda, od obične kreketuše do zmije otrovnice…

Trebalo je imati ponešto od basnolikih osobina pomenutih životinjki, pa u predvečerje pandemije, koja je u zemlji Srbiji odnela više od 12.000 života, svesno izaći u javnost sa stavovima da je reč o “najsmešnijem virusu u istoriji”, te da po sistemu “nama niko ništa ne može” naše drage gospođe slobodno mogu u osmomartovski “šoping u Milanu”, kao centru svetske mode…

*     *     *

Naknadni događaji su pokazali da je ova cirkusijada bila potrebna prvenstveno predsedniku svega ovoga iz dva, samo na prvi pogled, potpuno različita razloga. Prvi je nesporna činjenica da država Srbija, njene institucije, privreda, zdravstveni i obrazovni sistem nisu u tom trenutku bili spremni za bilo kakvu nepredviđenu situaciju, što se tokom naredne dve godine potvrdilo nizom improvizacija, pogrešnih procena, kontradiktornih saopštenja i što je najgore – nesrazmerno velikim brojem smrtnih slučajeva i prema broju stanovnika i prema karakteru preduzetih mera.

Sve to je ostavilo najtragičnije posledice u ovdašnjem zdravstvu, od rada u nenormalnim uslovima, uglavnom sa neodgovarajućom opremom i zaštitom, do opet ponavljam, srazmerno ukupnom broju građana i broju radnika u ovoj društvenoj delatnosti – veoma visoke stope smrtnosti.

Direktna posledica je novi talas masovnog odlaska lekara i medicinskog osoblja odmah posle pandemije, produženje svih mogućih lista čekanja, tako da se zbog korone umiralo i kad nije bilo neposrednog zaražavanja “najsmešnijim virusom”…

*     *     *

Iz svega toga se autor te sintagme volšebno izvukao, prepuštajući dnevnom odijumu javnosti nesretne članove Kriznog štaba, da bi se u periodu obavezne vakcinacije praktično resetovao na svoju početnu poziciju, postavši glavni svedok i advokat svih mogućih antivakserskih opcija.

Uz gotovo neprestano pojavljivanje po televizijama sa nacionalnim frekvencijama, rado viđen gost svih jutarnjih programa, dežurni sagovornik za sva moguća pitanja, od porekla Srba do oblika naše planete… postao je simbol vremena u kome je najmanje važno šta neko govori, bitna je samo slika koju emituješ…

*     *     *

Drugi, daleko značajniji razlog svesnog (sam je to priznao) obmanjivanja naroda o karakteru i posledicama pandemije je čisto politički, jer je trebalo ohrabriti pristalice predsednika svega ovoga, posebno one najstarije, da još neko vreme izlaze iz svojih domova, stoje u redovima da bi podržali liste vlasti i njihovih satelita za izbore održane kad im zaista nije bilo vreme.

Izbore iz juna 2020. koje je veći deo opozicije bojkotovao, pa smo skoro pune dve godine imali ako ne jednopartijski a ono jednoumni parlament, sa čijih sednica su putem direktnih televizijskih prenosa emitovani panegirici vlasti, čitaj predsedniku svega ovoga, uz besomučno pljuvanje “nedržavotvorne opozicije” i obavezno pominjanje “619 miliona”…

Zna se čijih… U takvim uslovima je nekakvu opoziciju izigravao Šapić, koji je dobro utopio te praktično poklonjene glasove, čime je još tada potvrđeno da između “širokog pokreta za državu” i prostoproširenog SNS-a stoji znak jednakosti. Najviše se ugruvao nesretni Sergej Trifunović, koji je ulaskom u tu nameštenu utakmicu pokazao da je za politiku potreban neki drukčiji talenat.

*     *     *

Kad se sve to zaboravi, onda na kraju dobijamo izbore, čak treće u tri godine i pet meseci, posle kojih se glavna politička priča vrti oko doktora, koji je u međuvremenu promovisan u “glas naroda”.

Sa takvom legitimacijom on više ne može da se “vrati lekarskoj praksi i lečenju bez lekova, da osnuje školu misaonog putovanja do planete sa koje je došao, da krene u seriju predavanja o štetnosti vakcina i u obračun sa tajnim službama Zapada, koje su izazvale tragedije u Srbiji u maju prošle godine”, kako je njegove “bisere” popisao moj prijatelj Ljubodrag Stojadinović.

Lekar koji se predstavlja kao doktor i profesor je ipak pretežno praktičan čovek. On bi u zagrljaj svog tvorca, ali da to ne bude suviše očito. Imao je pre nekoliko večeri neke primedbe na račun srpske opozicije, rekavši da je sastavljena uglavnom od idiota. Zapretio je učesnicima protesta protiv režima ako protesta još bude. Neće dati, kako je rekao, da se ruši Srbija obojenom revolucijom…

“To je trenutak kad pajac krene da da se pretvara iz smešnog u strašno. To su uglavnom filmske, ili neke tome slične umetniče fikcije, no on je svoje preobličenje razumeo kao istinski potez tvorca koji mu je moć udelio kao pogonsku snagu za ono što sledi. A sledi vraćanje duga za uzdizanje od komedijaša do poslanika, čiji se neartikulisani glas čuje i pre poslaničkog nastupa”, zaključio je Stojadinović,

Tekst je objavljen na “Peščaniku” tri dana pre 26. februara, datuma koji nikako ne bismo smeli da zaboravimo.

Written by : Ivan Mrdjen

Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.