Ponedeljak u Novom Sadu, drugi deo

Jučerašnji komentar završio sam konstatacijom da će Đorđe Balašević (1953-2021) bez obzira na sve trajati, upravo u meri u kojoj ne dozvolimo da ga se prisećaju samo na dan kad je prestalo da kuca njegovo široko srce i odlepršala njegova “prosta duša slovenska”…

I još sam dodao da na tom mestu čitaoci mogu slobodno da prestanu da čitaju moj tekst, koji je u široj verziji objavljen na portalu Nova.rs i društvenoj mreži “X”:

nova.rs/kolumne/pise-ivan-mrdjen-ponedeljak-u-novom-sadu/

*     *     *

Kad već pomenuh ponedeljak 19. februar 2024. godine, bilo mi je zaista krivo što nisam u Beogradu, pa da sa drugarima koji to već čine punu deceniju odam poštu gospodinu Lazaru Vujanoviću (1944-2014), malo na Novom groblju a mnogo duže u čuvenom “Zapisu”, ko ne zna gde je ne vredi da objašnjavam…

O Lazi sam napisao priču koja je na našem portalu objavljena tog dana, o Balaševiću sam čitavog dana razmišljao u Novom Sadu, istureno odeljenje Grbavica, ali nisam zaboravio ni mog prijatelja, poznatog aforističara Predraga Pjevića, koji je rođen 1935. godine,  a umro istog dana kad i legendarni Đole.

Za prvi naredni trobroj “Ježa” napisao sam priču “Pjević i Balašević putuju na nebo”, koju sam javno pročitao na tradicionalnom okupljanju “ježevaca” 5. januara 2022. godine. Pošto nisam dobar glumac, a za moje pevanje kažu “bolji je kao glumac”, ostala je nekako nedorečena zamisao da ukrstim najbolje Predragove aforizme i poznate Đoletove stihove. Koga mrzi da čita, verovatno je odustao još kod prethodne tri zvezdice, a ko voli nek izvoli…

*     *     *

Pjević i Balašević putuju na nebo

U petak 19. februara leta gospodnjeg dvadesetdvadesetprvog, moj prijatelj Predrag Pjević se i sam iznenadio, kad je shvatio da se nalazi u čistom i mirisnom kupeu, a da prethodno nije video ni voz, ni tablu sa odredištem, pa čak ni vagon u koji je ušao… Kao Beograđanin navikao je već da niko ne zna gde je glavna železnička stanica, ali baš da ne vidi čitavu kompoziciju…

Malo se iznenadio kad je video da mu je kondukter odnekud poznat, ali još više kad je shvatio da pred njim stoji glumac Milo Miranović koga smo ožalili još pre osamnaest godina, a zapamtili po jednoj jedinoj epizodnoj ulozi:

„Pjević, znači pevač?!“

„Nisam, ja sam satiričar…“

„Znači džabalebaroš…“

„Znači, ako to znači što sam godinama pisao džabe za ’Jež’ i…“

„Znači, nisi muzičar…“

„Jesam. Ako to znači što sam dobro svir’o klarinet…“

„Znači, jesi. E moj buđavi, Srbija se raspada a ti… Da nisi slučajno vojnik?!“

„Nisam, bio sam oficir, pukovnik, ali sam već dugo u penziji…“

„Šteta što više nisi vojnik… Danas skupljam pjevače!“

„A gde ide ovaj voz?!“

„Videćeš, ne brini. Samo da prvo svratimo u Novi Sad da pokupimo još jednog…“

„Pevača?!“

„Taj je otpev’o svoje, gotovo je, gotovo je…“

Nešto kasnije, u petak 19. februara leta gospodnjeg dvadesetdvadesetprvog, na vratima istog kupea pojavio se mladić sa gitarom, čekinjave brade i brkova, nemirnog razdeljka ispod mornarske kape…

„Pod nebom je ognjeno i snežno, al’ malo šta još ume da ubije nežno…“

„Kao rani mraz“, zapevušio je i Pjević, pitajući se da li i on u očima svog iznenadnog saputnika izgleda isto kao momčić koji je pre punih sedam decenija krenuo iz rodne Bajine Bašte…

Dok je voz klizio kroz Novi Sad videli su mnogo ljudi svih uzrasta, od najstarijih do sitne dečice, sa svećama i slikama nekog starijeg proćelavog bradonje, sa istom onom mornarskom kapom…

„Odlazi cirkus iz našeg malog grada…“

„Obišao sam sve cirkuse, a nisam bio u vlastitoj skupštini.“

„Smrada sa farme pustimo u parlament, onda se krstimo kad nešto izvali…“

„Skupštinske debate i kad se ne prenose, nas prenose žedne preko vode.“

„Dno dna! Ali sve je to već viđeno…“

„Obećali su nam sve i svašta. Sve je propalo, ostalo je svašta.“

„Otkad je sveta i veka i nas, najveće protuve prigrabe vlast…“

„Kad mi obećavaju svetlu budućnost, meni se smrkne sadašnjost.“

„Bilo je tih slučajeva već i ranije, da je neko zemlju potrošio i razbuc’o…“

„Kad predsednik izgubi kompas, zaluta narod.“

„To je priča o antihristu jednom i raspikući Gedi, takozvanom, što je silnu zemlju nasledio od pokojnog teče i sve spisk’o…“

„Da bi bio kapetan na brodu ludaka, moraš biti luđi od svih ostalih.“

„Drug nam je ponovo zbog svega drž’o govor, da, on je opet malo vik’o na nas, do kraja govor je postao čisti horor…“

„Menjamo lice Srbije, naličje ostaje isto.“

„Nema više dobri svete, one lepe šesetpete…“

„Narod je objavio štrajk glađu, vlast podržava štrajk.“

„E, kad se samo setim, al’ se nekad dobro jelo baš…“

„Kontejneri su danas veće pakovanje potrošačke korpe.“

„Ja pevam svoj bluz bez namere bitne…“

„Kad smo dobili slobodu govora, zanemeli smo.“

„Svi znaju svrhu, štuka na vrhu, tu su da kvare i naprave lom, a dole na dnu, sudbinu jadnu, mnogima rešava nekakav som…“

„Narod je prezadovoljan. Od sreće peva labudovu pesmu.“

„Hajde povedi me, crni labude, ja sam slutio da ćeš doći…“

„I plitka pamet doživi duboku starost.“

„Neko nad nama vrši oglede, hajde, usudi se, pogledaj u poglede, ovde je osmeh događaj…“

„Ako ranite narod, morate znati da je ranjena zver najopasnija.“

„Putuj Evropo, nemoj više čekati na nas…“

„Za sedam godina Srbija će biti pred vratima Evropske unije, ali neće moći da dohvati zvonce.“

„Za kaznu prognaće i tamburaše, zbog pogrešne pesme u pogrešan čas…“

Tu je moj prijatelj Pjević zastao, ali ne zato što nije imao svoju aforističarsku repliku na stih svog saputnika, u kome je prepoznao Đorđa Balaševića. Na vratima se ponovo pojavio onaj Miranović:

„Samo vas slušam… Vas dvojica ste pravi pevači.“

„U policiji propevaju i oni koji nemaju sluha“, odbrusi Pjević.

„Znači, niste pevači…“

„Ovaj Đole možda jeste, ja sam više, kao svaki satiričar, samo običan svirač. Da prostiš, kurcu!“

Written by : Ivan Mrdjen

Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.