Svako ima svoje praznike i sahrane

Ajmo pošteno, koliko vas je juče spremilo pravi praznični ručak? Koga god sam juče pozvao od majstora, svi na terenu, kakav bre praznik… Ok, nije ni onaj Dan Republike bio nešto posebno, ali se nekako poklapao sa tradicionalnim svinjokoljima, a tu bilo posla za čitavu porodicu, pa se pamte vrući čvarci i sveža džigerica, prvo vino i stara rakija, bilo i kolača…

Valjda i zato smo još godinama pošto su, izvin’te me što psujem, otišle u kurac sve države začete u Jajcu, u zemlji Srbiji više praznovali nego slavili taj Dva’esdeveti novembar, dok s druge strane ima nešto i do države Srbije u kojoj nikako da se “prime” novouspostavljeni praznici.

A ove godine, što jes jes, Sretenje baš lepo palo ispred vikenda, četiri neradna dana za državne službenike, prosvetu i poneke zanatlije, svima ostalima bio tek običan četvrtak, samo u “Maksiju” kao da je subota. Ne računajući one za koje važe Balaševićevi stihovi “večeras će se stare koke picnuti za bal”, kojima se praznik koji niko ne slavi računa kao radna obaveza.

*     *     *

Kad je sve počinjalo, pre četnaest godina, citirao sam istoričara Čedomira Antića da “država ne radi na promociji Sretenjskog Ustava, jer naši političari ne žive u duhu velikog poleta koji je započeo u to vreme”, podsetivši da se Dan državnosti slavi na dan kad je 1835. na Velikoj narodnoj skupstini u Kragujevcu proglašen prvi Ustav Srbije.

Pošto su mu prethodne godine zviždali u Maričevića jaruzi, gde je 15. februara 1804. pod vođstvom Karađorđa podignut Prvi srpski ustanak, tadašnji premijer Mirko Cvetković je 2010. besedu održao dan uoči praznika, pred probranom publikom u Narodnom pozorištu. Pošto se istim povodom slavio i Dan Vojske, predsednik Tadić i ministar vojni su, sve sa Gardom i televizijskim kamerama, skoknuli do spomenika Neznanom junaku na Avali, a pred okupljenim narodom u Orašcu pojavili su se ministar vera Bogoljub Šijaković, Karađorđev potomak Aleksandar i episkop šumadijski Jovan.

Pitale me tih dana mlađe kolege šta zapravo slavimo 15. februara, a ja im odgovorih:Dvadesetdeveti novembar, Dvadesetdrugi decembar i Sedmi juli, sve u istom danu!“

*     *     *

Posle je Dan Vojske prebačen na 23. april, Dan državnosti je pretvoren u “političku modnu reviju”, a u već pomenutoj jaruzi izviždana je čitava plejada aktuelnih poltičara. Bilo kako bilo, i juče se zagledalo ko sve ima balsku pozivnicu, sa kim se predsednik svega ovoga samo rukovao a koga je zagrlio, da ne pominjemo elitu sa tri poljupca… Međutim, da nema diplomatskog kora i konobara, lako bi se utvrdilo da većina prisutnih pripada istoj političkoj, privrednoj, finansijskoj i kulturnoj matrici, da ne kažem neku težu reč…

Tako se i svečano obeležavanje praznika pretvara u jeftine političke igrokaze sa jednim glumcem i stotinama statista. Isto je i sa Danom zastave (namerno neću da napišem kad je, tek da vidimo koliko vas to zna) ili sa onim novembarskim praznikom koji uvek baš lepo pada na našu i porodičnu slavu mog prijatelja Vladana Ćosića…

*     *     *

Živimo u duboko podeljenom društvu u kome osim povremenih uspeha sportista nema ničeg što se prihvata kao opšta vrednost, pa smo tako stigli i do ofucanih državnih praznika. Pre toga smo unakazali institucije gotovo svih nagrada i društvenih priznanja, a ima tome već duže vreme kako su sve podele i antagonizmi posebno odvratni kad umre neka iole poznatija ličnost.

Zbog opravka posle operacije kuka danas neću moći da odem do Lešća i od 14 časova ispratim kolegu Petra Lukovića (1951-2014) do parcele 90, gde će se konačno smiriti uz svoju Višnju. Što god da je radio, a pamtimo i mnoge sasvim dobre dane, ipak nije zaslužio da jedan relativno ugledan tviteraš slavodobitno objavi: “Crko Pera Luković!”

Zbog toga je morala da reaguje koleginica Lidija Jovetić, koja je pre dva dana napisala: “U današnjem Dnevniku N1 sramno i neprofesionalno su prećutali vest o smrti Petra Lukovića, jednog od najboljih novinara koji su živeli i stvarali u Srbiji. Novinara koji je objavljivao, bio poštovan i cenjen u svim državama regiona, između ostalog i zbog svog antiratnog angažmana a bio ponosni nosilac titule počasnog građanina Sarajeva. Izostalo je i saopštenje Nezavisnog udruženja novinara Srbije čiji je bio osnivač i dugogodišnji član profesionalnog Suda časti. Dok se još do toga držalo. Stižu vesti iz regiona, saznaće i građani Srbije koliko je ovdašnje novinarstvo izgubilo.”

*     *     *

Moj komentar ispod Lidijine objave, prilično se uklapa u ovu današnju (prazničnu) priču:

Uvek postoji način da se neke stvari kažu, posebno u ovakvim situacijama. Dobro istaći, loše pomenuti, niko nije savršen za sva vremena… I legendarnom Žaretu su godinama zamerali jednu naslovnu stranu sa Arkanom, “dogovorenu” posle upada njegove bande u redakciju, kasnije i plaćenu, a tekst na kraju spakovan kao oglas… Zamerali su mu i vezivanje za Miškovića, iako se to iz njegovih tekstova nikad nije videlo, pa čak i što je pre kraj života primio Nagradu Udruženja novinara Srbije (UNS) za životno delo. Toliko smo podeljeni i ostrašćeni, da su i meni zamerili što sam u opraštaju od Lukovića, baš u ime naše bolje prošlosti, pomenuo nešto što je o Perinom kapitalnom delu napisao Aleksandar Tijanić.

Dokle to ide evo još jednog primera. Pre nekoliko dana objavio sam savete koje moj prijatelj, predsednik uglednog kinološkog društva, obično daje kad u kuću stigne kuca, a zove me jedan kolega i šalje mi link sa gostovanjem pomenutog predsednika KD na televiziji “Informer”.

Ne gledam to, ali ne verujem da je on tamo mogao da daje savete tipa “ne treba izvoditi psa u šetnju dok je obraćanje predsednika na televiziji” ili “tokom prethodne vlasti i pseća govna su bila žuta”…

Namerno banalizujem priču, jer mi je muka od svih tih samozvanih “svetih petara”, s obe strane, koji procenjuju čija smrt jeste a čija nije vest za medije.

I to u svim oblastima. Dugo će se još pamtiti nedavna bruka RTS, ne zato što su umesto slike preminulog košarkaškog trenera Dejana Milojevića (1977-2024) objavili fotografiju fudbalskog trenera Vladana Milojevića, događa se to i u boljim kućama, već što su u svim objavama uporno prećutkivali da je Dejan bio dugogodišnji igrač i kapiten KK Partizan. Kao nije zgodno pominjati klub na čijim utakmicama viču ono što je prvi put bilo kod njih, kad je onaj Žarkovac uleteo kod Strajinića u studio…

*     *     *

Ima toga još na mom ličnom radaru. Kako reče ovih dana Vesna Mališić, trebaće nam najmanje trideset godina da posle svega ovoga jednog dana postanemo iole normalno društvo!

Written by : Ivan Mrdjen

Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.