Ponedeljak u Novom Sadu

Ne, nisam zaboravio da je u ponedeljak 19. februara bila godišnjica smrti moje lirske “vikipedije”, čoveka za koga sam jednom napisao da “kod njega ima stih za svaku našu radost, a naročito tugu”. Štaviše, proveo sam čitav taj dan u njegovom Novom Sadu, ali mi sa tek operisanim kukom bilo daleko da prošetam od kapije groblja “Lisje” do spomenika na kome je jedan od takvih stihova, onaj da “bez crne, bela ne bi vredela”.

Ostatak dana proveo sam u delu grada koji nazivaju “Grbavica” (tu je bolnica u koju sam išao na kontrolu i vađenje konaca), što na svoj način govori o lokalnom stanovništvu, plus grafiti u kojima se posebno veliča Banjaluka i sve ono što ide uz prizrensko-crnogorčevićke zavete… Ima i o tome stih u majstorskoj radionici, ako se ne varam, pominje peron u tom gradu i dedu što ga uzeo na nišan, “njenima nisam bio po volji, važno im bilo odakle su moji”…

To je ona pamet koja iz godine u godine obara rekorde u broju balvana za “badnjak”, po kojoj se gradski stadion zove “Karađorđe” a ne, recimo, Vujadin Boškov ili Toza Veselinović, sa kojom legendarni pevač nema baš ništa i sve će manje imati ako nastave da ga se 19. februara sećaju u Splitu, Sarajevu, Puli… Zato mi je u ponedeljak na toj jebenoj Grbavici zaista nedostajao neki, makar i simobilični znak pijeteta i sećanja, tek da osetim da sam u njegovom gradu…

*     *     *

Meni, drage moje prijateljice i dragi prijatelji, ne treba datum kako bih se prisetio da smo prerano ostali bez Đorđa Balaševića (1953-2021). Pišem skoro svakog dana i makar jednom nedeljno navedem nešto iz moždanog fajla “što bi rek’o Đole”, više njegove reči i ne stavljam pod navodnike, niti objašnjavam iz koje su pesme… To je ta baština, to je ta duša, to je životna filosofija koju nam je svima ostavio u nasleđe, bez čega bismo, bar ja tako mislim, samo odrobijali svoje živote u ovom komadu vremena i prostora što su nam dodeljeni na jednokratnu upotrebu.

Možda i zbog toga umesto u udžbenike i čitanke, prigodne televizijske emisije pa čak i ozbiljne naučne rasprave o njegovom uticaju na političke, društvene i kulturne prilike na razmeđi vekova u jednoj raspaloj i šest ipo novonastalih država, sve su glasniji oni o čijim zlodelima je Đorđe Balašević više govorio nego pevao još dok su sve to bili samo njihovi žvalavi snovi..

Njima on i dalje smeta, tim pre što je propala ideja da se protokolarna sućut uvije u oblandu “odlazak panonskog mornara”, uz providno masovno puštanje pesmučuljaka iz njegove rane faze. Onda čak i jedna “Osamdesetsedma” deluje nekako savremeno, jer je “vampir četnički, što sve shvata čisto etnički” postao državna ideologija, sve manje ljudi shvata “moćnu viziju”, pa je zbog toga “drug opet vikao na nas”, a Leh Valense ni na pomolu… Ja slušao u kolima pre tri dana na putu do Novog Sada, misleći šta nas još čeka dok ne nastupi “prosta i bedna dvadesetsedma”.

Možda baš njima uinat, zbog svih koji su ga iskreno voleli i kojima sve više nedostaje, Balašević će bez obzira na sve trajati, upravo u meri u kojoj ne dozvolimo da ga se prisećaju samo na dan kad je prestalo da kuca njegovo široko srce i odlepršala njegova “prosta duša slovenska”…

Written by : Ivan Mrdjen

Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.