Predsednik je sve lepo objasnio…
Sveti Trifun ili Sveti Valentin, vino ili ljubav… Za mene i moje drugare iz mladosti (što obuhvata generacije od 1947. pa negde do 1955.) jučerašnji datum je godinama bio samo „Ljucin rođendan“. Mirini i moji kumovi Spomenka i Branko Arbutina su 14. februara 1975. dobili ćerku Ljubicu, kao prvo dete u čitavom našem društvu, pa smo taj dan slavili kao svojevrsnu životnu prekretnicu, jer smo se u narednih nekoliko godina svi poženili/poudavali i dobili potomke.
Bilo je takvo vreme, već sa dva’espet se ozbiljno razmišljalo o braku i porodici. Ko je imao sreće da upozna ljubav svog života imao je sve manje volje za piće sa drugarima (čuvena kombinacija „banatski rizling“ i „Knjaz Miloš“), a nekako se podrazumevalo da se u toj trećoj deceniji završi škola ili fakultet, odsluži vojska, dobije posao (u struci), odvoji od roditelja, ma makar i u podstanare…
Sada i po deset godina stariji momci i devojke od svega toga imaju samo školu/fakultet, žive kod tate i mame i besposleni u mraku svojih dečjih soba vode po društvenim mrežama polemiku da li je juče bio Sveti Trifun ili Sveti Valentin!
* * *
Mada je i to, kao i sve drugo u zemlji Srbiji, razrešio predsednik svega ovoga. Zato je apsolutni šampion jučerašnje produkcije po društvenim mrežama bila izjava nesretne filadendron premijerke, pa još tehničke, da je “predsednik Vučić lepo objasnio da 14. februara nije ni Trifun ni Valentin, već je to datum rođenja Isusa Hrista”. I tačka!
Njenu slavu nije uspela da pomuti ni baba koja je na pitanje “šta se slavi 14. februara”, mirno odgovorila: “Osmi mart!”
* * *
Moj je utisak, međutim, da je sa već izlizane ploče čiji je kalendar i koji je svetac važniji čitava rasprava silom prilika podignuta na viši nivo, pa se kao glavna tema nameće da li je apsurdno govoriti o ljubavi u društvu u kome sve više ljudi žive sasvim sami.
Lavinu je pokrenula ikserašica Gordana Janković, objavom da u svom bliskom okruženju ima dvadesetak samica i samaca, svi tu negde oko četrdesete, te da tako nije bilo u njeno vreme. Ne bih da prepisujem komentare, u kojima dominiraju uglavnom opšta mesta, nema se uslova, nema se vremena, samci se sve više regrutuju iz redova (ne)srećno razvedenih, postali smo sebični, život u dvoje je precenjen, žene više nisu zavisne od muškaraca kao pre, mladi ljudi jure karijere…
Što bi rek’o jedan šaljivdžija: Kol’ko imaš godina? 41! Udata? Nisam! E, sad ti se i ne isplati da se udaješ za to malo!
* * *
Ne bih da uvredim bilo koga iz sve šireg kruga onih koji ovih dana dokazuju da su samoća i usamljenost dve različite stvari, koji ljubav prema partneru zamenjuju kućnim ljubimcima, a višak testosterona troše po teretanama, kojima je malo blam da citiraju “srpsku Šeron Stoun” (“šta će nam seks, kad imamo vibrator”), pa se onda drže čuvene izjave Kijanu Rivsa:
“Ja sam singl, ali se ne osećam usamljeno. Ja izvedem sebe na klopu, kupujem sebi odeću. Odlično se provodim sam sa sobom. Kad naučite da brinete o sebi, partner postaje opcija a ne nužnost.”
Slavni glumac verovatno nikad neće doći u situaciju da ne može da brine o sebi, da nema para za bolnicu ili negovateljicu, da ne može sebi da spremi klopu, kad ni do taoaleta ne može sam… Ogromna većina njegovih sledbenika hoće, možda i brže nego što im se upravo čini…
Pišem ove redove pod utiskom svega što je moja draga supruga činila i čini za mene tokom sada već desetodnevnog oporavka posle operacije kuka. Od previjanja i bandažiranja noge, do presvlačenja posle kupanja, od strepnje nad svakim mojim neopreznim korakom do pripremanja tri obroka dnevno i nabavke svega što je za to potrebno…
A onda mi je preksinoć rekla da nije umorna od uvećanog posla, koliko je tek sada postala svesna koliko toga u našoj kući ja uradim, a to sad sve mora sama.
To je jedna od najlepših strana života s nekom dragom osobom. Kad se poslovi podele, ljubav se udvostruči.
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
