Kako je stradao Zagor *
Na jučerašnji dan, 22. septembra 1993. u SR Jugoslaviji je izvršena jedna od najvećih denominacija nacionalne valute, pa je od 1. oktobra iste godine milion dinara vredelo samo jedan dinar!
Okrugla godišnjica, maltene jubilej, što me podsetilo da sam nekako u ovo vreme sada već davne 2013. godine pozvao desetak kolega i prijatelja da napišu svoja sećanja, utiske i razmišljanja o svetski rekordnoj hiperinflaciji. Od ideje da sačinim knjigu pod naslovom “Srećna Nova 1993.” odustao kad se pokazalo da su nestašica toalet papira, prazni rafovi, švercovanje benzina ili dovijanje domaćica sa “ludim testom” neizostavni elementi većine prispelih tekstova.
Još pamtim priču Filipa Nedića kako je plakao kad je posle svih starih novina i maminih herc romana u kutiji pored klozetske šolje ugledao iscepane listove njegovog omiljenog stripa. Sećam se komentara Ljubice Balać da je papir na kome su štampane bio vredniji od tadašnjih novčanica. Nezaboravan je i opis Svetlane Velimirović kako na pijaci prodaje pečurke i ćaska sa “kolegama” doktorima, inženjerima, profesorima i bravarima koji su prodavali gaće iz Bugarske, vegetu iz Rumunije, vinjak iz Kruševca i ostale sitnice.
I naravno toalet papir, zbog koga je stradao Filipov Zagor, a koleginica Draga Božinović opisala kao svoju najveću sramotu kad je od prijatelja iz inostranstva tražila da joj, uz viski na koji ih je navikla, ipak pošalju i koju rolnu onog finijeg, “troslojnog”…
Odustao sam i zbog osećanja poniženja, bespomoćnosti i besa što smo kao pojedinci, ali i kao društvo u celini dozvolili da nas tadašnja vlast dovede u tako bezadežnu situaciju. Koja je, by the way, dobila izbore i te jeseni.
Okrugla godišnjica, maltene jubilej, za koji i danas važi objava Voje Žanetića: “Obaveštavaju se hiljadu dinara da za njih sve manje toga može da se kupi!” Ako se ne računa pileći parizer bez piletine…
* * *
Jebo me više pileći parizer, izvin’te me što psujem, ali dok mi raspredamo o tom prljavom triku vrhovnog mađioničara, imamo na delu dva paralelna procesa koji itekako podsećaju na najgoru, od svih godina “koje su nam pojeli skakavci”. Tu je inflacija, a idu i izbori…
A na vlasti ista pamet i maltene isti ljudi kao pre trideset godina.
* Izvinjavam se mojim najvernijim čitaocima, koji će svakako primetiti da sam ovaj tekst objavio i pre godinu dana. A neki će primetiti i “sitne popravke”, u rečenicama kojima sam malčice uvredio neke od pominjanih prijateljica i prijatelja… Bilo kako bilo, dovoljan komentar je da nam uzalud prođe još jedna godina!
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
