Komentar za današnji broj novina “Nova” napisao sam juče pre podne, ne sluteći da je to poslednji tekst koji sam poslao mom prijatelju, kolegi i saborcu Stojanu Drčeliću (1964-2022), glavnom i odgovornom uredniku novina “Nova”.
Još manje da ću iste večeri pričati za naš portal, povodom njegove iznenadne smrti. Kolegi Aleksandru Nastevskom sam, iz ono malo duše što mi je još preostalo posle učestalih odlazaka dragih kolega i bliskih prijatelja, rekao da sam ponosan što je Stojan Drčelić napisao predgovore i recenzije za dve moje knjige (“Sa Beogradom na Ja” i “Sa Tadića na Vučića”).
I još sam dodao: „Više od dvadeset godina smo kao kolege delili, kako bi se reklo, i dobro i zlo. Svašta smo pregurali… Mnogo druženja, događaja i uspomena, jednostavno pratili smo se i kroz životne probleme… Nije ni njemu karijera bila ružičasta, imala je uspone i padove, ali prijatelje nikad nije zaboravljao. To je nešto po čemu je bio izuzetan”.
Komentar za današnje novine nisam želeo da promenim, jer znam koliko je Stojan bio privržen svojoj deci, Tijani i Maksimu. A sada mi se čini da se poslednji pasus o tome koliki je podvig živeti u današnjoj Srbiji, čuvati ne samo porodicu i prijatelje, već često i zdrav razum, a posebno podizati zdravu i pametnu decu – u velikoj meri odnosi i na njega.
****************************
Dan očeva
U više od pedeset zemalja juče je proslavljen Međunarodni dan očeva. Sve je počelo 1910. godine, kad je tokom crkvene službe posvećene sećanju na majke, Amerikanka Sonora Smart (1882-1978) iz jednog gradića u državi Vašington pomislila na svog oca Vilijama, koji je podigao nju i još pet sestara, pošto je njihova majka rano umrla.
U želji da se zahvali ocu, ali i drugim muškarcima koji su sami odgajali svoju decu, ona je predložila lokalnoj upravi da 5. juna iste godine proslave rođendan gospodina Smarta, ali nije bilo dovoljno vremena za pripremu, pa je proslava odložena do najbliže nedelje, a to je bilo baš 19. juna.
Dan očeva je ubrzo postao veoma popularan, da bi ga 1972. američki predsednik Ričard Nikson proglasio nacionalnim praznikom, postavljajući treću nedelju u junu kao službeni datum. Slavi se još i u Švajcarskoj, Velikoj Britaniji, Turskoj, Argentini, Kini…
Prošle godine je istim povodom moja ćerka Marina na Instagramu okačila jednu staru sliku na kojoj smo nas dvoje, sa porukom: „Mi možda ne slavimo, ali Ivan Mrđen zaista zaslužuje ovaj praznik… jer svako može da bude ćale, ali probaj da budeš tata!“
Upućeniji u naše porodične prilike dobro znaju kako smo moja Mira i ja rasporedili obaveze oko podizanja naše tri ćerke. Njoj poslovi i briga, meni pravo da se hvalim njihovim uspesima, naročito od kako Milena i Marina žive, rade i podižu svoju decu u Melburnu i Dubaiju.
Ponekad i nesvesno, ističući „moja dika“ i „moj ponos“, guram prst u oko tamo gde takvih, naoko bitnih i značajnih događaja nema. Mada, da budem iskren, sve više uviđam koliki je podvig živeti u današnjoj Srbiji i, kao što to čini naša Maja, čuvati ne samo porodicu i prijatelje, već često i zdrav razum, a posebno podizati zdravo i pametno dete.
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
