Dosta licemerja!
Neko je ovog vikenda ispod fotografije nepregledne mase, snimljene na dan sahrane likvidiranog premijera Zorana Đinđića, ostavio samo kratak komentar: “Slika najvećeg licemerja jednog naroda zabeležena u ljudskoj istoriji.”
Licemerje kao sinonim za dvoličnost, neiskrenost, podlost, prepredenost, pretvaranje,poganost, nitkovluk, prefriganost, hipokriziju, besramnost… pretvara se u podvale, mahinacije, spletke, fame, manipulacije, falsifikate, izmišljanja…
Ne sumnjam da su mnogi koji su tog 15. marta 2003. koračali Ruzveltovom ulicom bili iskreno tužni, ogorčeni i zabrinuti. Ali, danas je zaista licemerno da tu tugu, bes i brigu bilo ko svojata kao svoj politički kapital.
“Sve dok moju otadžbinu mrcvare razni naprednjaci, ne razumem odakle nam moralno pravo da žalimo za Đinđićem. Licemerno je, jer su njegovi najveći prijatelji danas Vučićeve podguzne muve. Licemerno je, zapravo, sve ono što smo radili u proteklih 19 godina, ali naši gresi u poslednjih deset veći su od neopisivih”, napisao je kolega Aleksandar Bećić.
To me podsetilo da je kolega Bojan Ljubenović u martu 2004. za “Status” Slaviše Lekića izjavio: “Zoran Đinđić je bio Srbin, govorio je srpski, ali ga Srbi uopšte nisu razumeli. Sa svoje strane, on je nas razumeo savršeno, ali mu nismo bili jasni”.
“Sedam smrtnih grehova” su razbucavanje Demokratske stranke, “beli listići”, pretrčavanje u tabor nekadašnjih neprijatelja, pristajanje na medijske manipulacije, glumljenje opozicije, sujeta novokomponavih lidera, gušenje novih pokreta i inicijativa… Zbog toga je, kako je ovih dana napisao moj prijatelj Bane Novčić – “Đinđić bio i otišao, a mi ostali u devedesetim.”
Zato je 3. april šansa da prestanemo sa licemernim lamentiranjem nad sudbinom. I Zoranovom, i našom!
* * *
P.S. Od danas se novine “Nova” štampaju u Srbiji, sa mnogo boljim rokovima i mogućnošću da budu znatno informativnije na dnevnom nivou. Zbog novog grafičkog izgleda moje redovne kolumne biće nešto kraće nego u prethodnom periodu, ali zar ne kažu da se “otrov pakuje u male bočice”. Istovremeno bih, za početak, zamolio sve moje prijatelje koji me “prate” preko društvenih mreža da učine napor, prošetaju do obližnjeg kioska ili mesta gde prodaju novine i, makar ovih dana – kupe svoj primerak “Nove”!
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
