Kad ostane 1:0

Ispratićemo danas sa Novog bežanijskog groblja dragog kolegu Slavišu Lekića (1959-2021) na nebeske tribine, odakle će možda imati bolji uvid i u čudesa kojima je ovdašnja fudbalska reprezentacija ponovo istakla famoznu parolu „samo nebo je granica“.

Godinama smo zajedno išli na Partizanove utakmice, ponekad više zbog rituala da se bar dva sata ranije okupimo u „Zvezdi“ (bila je to odlična kafana na uglu Bulevara JNA i Ivana Milutinovića), a posle još najmanje toliko prepričavamo utiske u „Maloj astronomiji“ (poznatoj po tome što se čitav jelovnik mogao videti u izlogu).

Kad je preksinoć Renato Sančez već u drugom minutu zabio gol našima, setio sam se poslednje utakmice koju smo Slaviša i ja zajedno odgledali. Bilo je to u nedelju 28. marta 1993. godine,* igrao Partizan sa Prištinom, prethodne noći pao priličan sneg pa se na prozivci pojavismo samo nas dvojica, ne baš prikladno obučeni i obuveni za zimske uslove. Međutim, kad je Ljuba Vorkapić već u drugom minutu postigao gol za crno-bele, ponadasmo se da ćemo prisustvovati reprizi čuvene utakmice sa Napretkom iz nekog od prethodnih kola (bilo 10:1 za Partizan) i da ćemo još dugo to nabijati na nos našim drugarima „grobarima“, koji se nisu „probili kroz smetove“. Ostalo je 1:0!

Malo zbog rezultata iz naslova, a više zbog drame u finišu utakmice u Lisabonu, da pomenem i anegdotu, koju sam ispričao juče na komemoraciji u „Dorćol Platzu“. Jedne nedelje (6. maja 1990.) nisam mogao da dođem na derbi sa splitskim Hajdukom. Živeli smo tada u Šimanovcima, bila i slava nekim komšijama, a na televiziji najavili „odgođeni prenos“, pa sam nekako uspeo da ne čujem rezultat dok nije krenuo snimak. Tad je zazvonio telefon, javila se moja Mira, pa mi doviknula: „Kaže Slaviša, šteta što nisi bio, baš dobra tekma, tri jedan za Partizan“.

Propade mi naknadno uživanje, sve dok se pred sam kraj nisam prikovao za ekran. U tom trenutku Partizan je vodio sa 1:0, a ja čekam da vidim to čudo kako su u poslednjih desetak minuta pala čak tri gola. Rezultat se, pogađate, nije promenio, a moj prijatelj mi je kasnije objasnio: „Hteo sam da ti popodne učinim zabavnijim“.

************************ 

* Na Jutjubu pogrešno stoji da je ova utakmica odigrana 28. februara 1993. godine.

https://www.youtube.com/watch?v=__9QM2yob1Q

Written by : Ivan Mrdjen

Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.