U slavu života
Porodica Slaviše Lekića zamolila me je da u ponedeljak (15. novembra, u 14 časova) govorim na komemoraciji u „Dorćol Platzu (Dobračina 59). Dan kasnije, u utorak 16. novembra u 14:30 na Novom bežanijskom groblju ispratićemo dragog kolegu na poslednje putovanje.
Prvi put sam govorio na groblju baš na današnji dan, 13. novembra 1985. godine, opraštajući se od tragično stradalog kolege Slobodana Bradića, za koga sam rekao da je „možda poslednji, pravi novinar-boem“.
Prošlo je mnogo vremena dok nisam u leto 2009. za manje od dva meseca tri puta govorio kraj otvorenih grobova, kolegi Željku Vukoviću, mom najboljem drugu za sva vremena Draganu „Dadici“ Jovanoviću i neprežaljenom kumu Branku Arbutini „Albancu“.
U martu 2011. oprostio sam se od beogradske ugostiteljske legende Vlade Senićanina, poznatijeg po nadimku „Opanak“, da bi u jesen 2012. opet zaređalo, od govora na komemoraciji Srđanu Raduloviću do poslednjeg pozdrava drugaru iz mladosti Borku Džunovu i kolegi, još od „Mladosti“, Rašku Kovačeviću. Zato, kad je u oktobru 2014. iznenada preminuo legendarni Vasilije Radović, nisam imao snage da pročitam govor koji sam napisao, pa je to učinio naš drugar Žarko Gvero „Gera“.
Ovih dana sam povodom smrti Slaviše Lekića nekoliko puta ponovio da „nije dobro kad se učitelj oprašta od učenika“, ponajviše zbog bolnog iskustva iz juna 2016. sa sahrane Miloša Šterića, mog pulena iz „Danasa“ i „Blica nedelje“, koji je iznenada preminuo u Njujorku, ne dočekavši 40. rođendan.
Listu sam zaokružio u novembru iste godine, govoreći o svemu zbog čega pamtimo Ratomira Rašu Lazića. Tom prilikom je naš zajednički prijatelj Zoran Nikolić „Zozon“ smogao snage i da se našali, rekavši „al’ se Mrđen izveštio, on će sam sebi da drži posmrtni govor“.
Sebe ne doživljavam kao nekakavu dežurnu narikaču, jer sam u tim prilikama uvek govorio u slavu života. I nalazio način da ponovim jedno isto pitanje: Zašto ćemo svi mi, koliko večeras, nastaviti putem kojim nas vode razne obaveze, nepotrebna moranja i glupi obziri, a ne srce i razum koji kažu da je život vredniji od svega?!
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
