Pouke Pece Popovića
Danas, sutra, treći dan… krenu tako neprijatni događaji i loše misli, pa nekako oguglamo na sve i skoro da zaboravimo da u životu ima i lepih stvari. Ogadili nam politika, mediji i korona svakodnevicu do te mere da možda više i nismo u stanju ni da ih prepoznamo, a kamoli da se obradujemo tim trenucima dobrote, pristojnosti i zadovoljstva.
Balzak je pisao da “ljudi podjednako preuveličavaju sreću i nesreću, ali nikad nismo ni tako srećni ni tako nesrećni kako se to govori”. Možda će se nekome učiniti da preterujem, ali odavno se nisam tako dobro osećao gledajući neku televizijsku emisiju… Ne, nisam odustao od toga da na televiziji gledam isključivo fudbal i filmove, što kao terapiju za sačuvane živce i miran san svima najtoplije preporučujem, pa je i to što sam u nedelju čitav sat na Sport klubu pratio emisiju “Sport kakav pamtimo” samo izuzetak koji potvrđuje pravilo.
U uobičajenom “vrtenju kanala” zaustavio me je lik kolege Petra Popovića, a zaista oduševilo nešto što mnogi nisu u stanju ni da vide, ni da čuju, ni da prepoznaju, ni da osete… Jer su nam, uz sve ostalo, politika i mediji ogadili i sport, posebno fudbal, prvenstveno tako što su prvo sa tribina, a potom iz prostora javnog govorenja (pr)oterali prave ljubitelje sporta i navijače starog kova.
Kad Peca kao zvezdaš priča da mu je veoma drago što zna lično svih pet Zvezdinih zvezda i kako je prisustvovao događajima kao što su otvaranje beogradske “Marakane”, oproštaj legendarnog Rajka Mitića ili gostovanja crveno-belih u Glazgovu, Liverpulu i širom Evrope, a meni kao partizanovcu drago da to gledam i slušam, više nije reč samo o sportu kao takvom ili staračkoj ubeđenosti da je sve nekad bilo mnogo bolje. Reč je o toleranciji, poštovanju drukčijeg mišljenja i opredeljenja, isticanju neprolaznih vrednosti, ali i realnom uvažavanja sopstvene pozicije u svetu…
Ukratko, o svemu čega gotovo da uopšte nema na javnoj sceni. Ponajmanje u politici, pa bi možda pre nego što kojekakve “nove nade” sa obe strane političkih barikada puste u neki studio, bilo korisno da bar na pola sata čuju i vide gospodina Petra Pecu Popovića.
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
