Utorak 15. jun

Novak Đoković je, preokretom u dramatičnom finalu Rolan Garosa i pobedom nad „zvezdom nove generacije“ (kako su Stefanosa Cicipasa pre dve godine najavljivali u Melburnu), dodao nove brojke za rekorde koji će potvrditi da je on najbolji teniser svih vremena. U tih četiri i po sata uspeo je i nešto mnogo teže – ujedinio je Srbiju!

Meč sam pratio u nedavno otvorenoj pivnici „Bure piva“ u mom komšiluku, osluškujući komentare ispred svih deset televizora, pa ako je tokom prva dva seta bilo „stručnjaka“ koji su tvrdili „vreme mu je da se povuče“ i „lako je sa Nadalom, ali dolaze mlađi“, ne računajući one koji su „oduvek znali da njemu nešto fali“, već početkom odlučujućeg, petog seta zavladalo je opšte jednoglasje i podrška. To je posebno izraženo kroz povike „idemo“, čime je stepen poistovećivanja sa najpoznatijim Srbinom svih vremena dosegao apsolutne vrednosti.

Već godinama je tako, kad Novak Đoković gubi onda je to njegova lična drama, kad pobeđuje – to je naša pobeda nad čitavim svetom, osveta svim mogućim mrziteljima, kazna za „sve što su nam uradili“… U tome su, videlo se to od preksinoć, ujedinjeni i svi ovdašnji mediji i svi mogući komentatori po društvenim mrežama.

Mislim ipak da su u ovom trenutku najzadovoljniji marketinški stručnjaci Raiffeisen banke, koji su dve decenije svog rada u Srbiji obeležili imidž kampanjom čiji je „brend ambasador“ upravo svetski teniser broj jedan. Ne znam da li ste tokom finalnog meča primetili njihov znak na majicama Marijana Vajde i članova Đokovićevog stručnog štaba, ali slogan iste banke sa bilborda i televizijskih spotova nosi mnogo jaču poruku.

„Birajte najbolje“ sa Novakovom slikom je nešto zbog čega su ovih dana uzdisali svi dobronamerni pratioci zbivanja na ovdašnjoj političkoj sceni, naklonjeni ne toliko sadašnjoj opoziciji koliko osećanju da su Srbiji neophodne duboke sistemske promene. A to je u ovom trenutku mnogo veća „nemoguća misija“ od svih Đokovićevih preokreta na pariskoj šljaci!

To me podsetilo da je pre sedam godina ista banka imala kampanju u stilu „kad je vreme za kraj karijere – ja znam da počinje nova“, sa sloganima „kad neki odustanu – ja kažem da najbolji nikad ne odustaju“ ili „kad svi vide poraz – ja vidim nove pobede“ sa jednim drugim opštim ljubimcem u glavnoj ulozi. Tad sam pomislio da je „Sale nacionale“ (košarkaška legenda Aleksandar Đorđević) idealan kandidat za neke buduće izbore, pa sam njegovo „kad god kažu ne može – ja kažem može“ protumačio sa kad svi kažu „ne može“ – ja se nadam možda! To isto, na žalost, važi i danas!