Normalan – kako to nemoralno zvuči
Kao i obično, posle svakog dramatičnog obraćanja predsednika svega ovoga naciji, ostane neka priča, neki detalj, najčešća neka neumesnost (kao pre dva dana sa opanjkavanjem preminule članice Saveta za borbu protiv kurupcije Jelisavete Vasilić), oko koje se razmenjuju uvrede po društvenim mrežama.
Nije reč samo o tome da botovi i ostali teletabisi (sećate li se tih beslovesnih stvorenja iz možda najgluplje serije za decu svih vremena), po komandi, napadaju sve kojima se ne dopada ne samo taj najnoviji gaf, već im je muka od dragstora koji se neprestano vrti po svim televizijama sa nacionalnom frekfencijom.
Moj dobar prijatelj, koji ovih dana vodi neki građevinski posao u jednoj varošici, stotinak kilometara od Beograda, pa tamo i noći, kaže mi da je tek sada, kad je osuđen samo na njihove „pakete“, shvatio koliko mu nedostaje mogućnost da zaista „promeni kanal“. A tu mantru „ako vam se ne sviđa predsednik, promenite kanal“ već pomenuti teletabisi savetuju svima koji drukčije misle o apsolutnom gospodaru i televizijskog vremena i svih državnih funkcija, nesvesni da, u stvari, pričaju stari vic iz logorske Albanije: Imamo dva programa, na prvom Enver Hodža, na drugom visoki policijski oficir koji preteći prstom kaže „vrati se na prvi program“.
Moji prijatelji Zoran Kolundžija iz „Prometeja“ i kolega Dušan Bogdanović predstavili su pre desetak dana knjigu „Nervozne godine“, na čijim koricama je Draža Petrović, glavni i odgovorni urednik „Danasa“ (a reč je o kolumnama objavljenim u njegovim novinama) uklesao: „Duško jeste stari TV kuvar, pa za razliku od drugih TV kritičara, zna o čemu piše.“.
Ja sam ovu knjigu doživeo i u narednom periodu ću je predstavljati kao udžbenik iz predmeta „Televizijska manipulacija“, koji će jednog dana morati da uvedu sve ovdašnje visokoškolske institucije za „buduće novinare“. Duško nas svako malo podseća na čuvenu izjavu Rodžera Ejlsa, kreatora a kasnije i predsednika Foks Njuza, prijatelja Ričarda Niksona, Ronalda Regana i Džordža Buša, čoveka koji je pomogao da Rudi Đulijani postane gradonačelnik Njujorka i veoma važnog člana medijskog tima Donalda Trampa, da je „televizija najsnažnija sila na svetu“.
Kako manipulisati televizijom dobro zna i predsednik svega ovoga, ali da je debelo izmanipulisana ne zna neka Milica, koja se, posle pomenutog posmrtnog opanjkavanja gospođe Vasilić, upustila u polemiku tipa „zašto svi vi koji ne volite našeg predsednika smatrate da smo nenormalni mi koji ga volimo i poštujemo“. Pa joj je neko odgovorio da to obožavanje „nije nenormalno, nego nemoralno“!
Što bi rek’o Duško Bogdanović: „Njega (predsednika svega ovoga) posebno zanima i do histerije ga nervira svaka negativna opservacija, objavljena u nekolicini slobodnih i profesionalnih medija. Sve o tome mora da zna i nekoliko puta dnevno dobija izveštaj. Plus cinkaroško-udbaški detaljno obrađeni bekgraund autora svakog teksta ili priloga. Ozbiljno je oboleo od sindroma ’Snežanine maćehe’, a ’ogledalce’, na gomilu istovetnih pitanja ’ko je najbolji, najlepši, najuspešniji, najpametniji… na svetu celom“, vazda mora istovetno da odgovara: Ti!“
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
