Evropa za ponavljače
Ljudsko dostojanstvo, sloboda, demokratija, vladavina prava i poštovanje ljudskih prava su osnovne vrednosti Evropske unije, kako je navedeno u uvodnim odredbama Lisabonskog ugovora, jednog od najznačajnijih dokumenata kojima je regulisano funkcionisanje EU (stupio na snagu u decembru 2008. godine).
Ovo navodim na početku, manje zbog toga da mi komentar ne bi „zalutao“ na sportsku rubriku, a više zbog iskrenog uverenja da je i evropska kuća fudbala (UEFA) u slavu ovih vrednosti šesnaesto kontinentalno prvenstvo organizovala na prilično neobičan i pomalo komplikovan način. Utakmice po grupama, osmine i četvrtfinala igraće se u deset gradova širom Evrope (među kojima je i glavni grad Azerbejdžana), a završne tri (oba polufinala i finale 11. jula) na čuvenom Vembliju.
Osim Londona i Bakua, što je prvi put da će se neka utakmica evropskog šampionata odigrati u Zakavkazju, na našoj televiziji gledaćemo i prenose sa stadiona u Sankt Peterburgu, Sevilji, Bukureštu, Amsterdamu, Glazgovu, Minhenu, Budimpešti, Kopenhagenu i Rimu, gde će večeras susretom najboljih fudbalera Italije i Turske početi ovaj evropski fudbalski maraton.
Ovo je inače drugi put da na završnom turniru Evropskog fudbalskog prvenstva učestvuju 24 reprezentacije, a peti put uzastopce u ovom veku da na njemu nema reprezentacije Srbije. Možda i zbog toga imam utisak da se u dobrom delu ovdašnje javnosti, ne samo sportske, ovaj nesumnjivo značajan kontinentalni događaj nekako marginalizuje, kao da smo više bili zainteresovani za pesmičuljak onog silikonskog trija nedavno u Roterdamu nego za takmičenje, koje osim na početku pobrojanih vrednosti na neki način treba da simbolizuju i zajedničku pobedu evropske zajednice naroda nad korona virusom.
Zato prostor automatski dobijaju razne šušumige i njihove izjave da je šteta što ne učestvuju „evropski Brazilci“ ili se u nebesa diže činjenica da je na prvih pet kontinentalnih prvenstava reprezentacija Jugoslavije dva puta bila druga, jednom četvrta, a jednom je ta „propala država“ bila i domaćin završnog turnira. Mnogi će se, kad večeras počne utakmica na Olimpijskom stadionu u Rimu prisetiti finala iz 1968. godine, švajcarskog sudije Dinsta, propuštenih prilika da se pobede favorizovani domaćini…
Međutim, sve to zajedno ima isti cilj – ne talasati po ovdašnjoj fudbalskoj žabokrečini, koja, by the way, i nije samo fudbalska. Ako je suditi po reakcijama sa početka ove nedelje na presudu Haškog tribunala generalu Mladiću, kako zvaničnim tako i po društvenim mrežama, ne samo da smo digli ruke od vrednosti sa početka lisabonskog dokumenta, nego smo sve bliži da kolektivno zapevamo „Putuj, Evropo“!
A jedan stih, ako niste zaboravili, glasi: „Nama je dobro, sreća jedna neizreciva“.
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
