Poslednja linija odbrane
“Jutros me telefonom zvala neka žena, nije se predstavila, da me u ime SNS pita kako sam, baš tako ‘dobro jutro, kako ste’, i kako se kao penzionerka snalazim u ovoj krizi, ja joj rekla da su mi mama i tata zabranili da razgovaram s nepoznatim ljudima i ona odmah spustila slušalicu.”
Ovu objavu moje ispisnice, prijateljice i koleginice u nekoliko redakcija Radmile Branković Zlatić prepisao sam pre desetak dana, sa naumom da u vreme kad ne bude zgodno pisati o lažnim izborima i lažnim pretendentima na jeftin ručak u skupštinskom restoranu napišem kako su duhovitost i gospodstvo poslednja linija odbrane pred agresivnim prostaklukom i bezobrazlukom svake vrste.
A mene je juče ujutru pozvala jedna divna žena, nije trebalo da se predstavi, odmah sam prepoznao radost u njenom glasu, jer su posle mnogo godina sleganja ramenima na pitanje “ima li šta novo kod vaše dece” ona i njen suprug dočekali prvo unuče.
Oni koji godinama prate moje komentare znaju da sa posebnom pažnjom beležim ovakve sretne trenutke u životima meni bliskih ljudi, pa se nadam da mi niko neće zameriti što ću vest da je u porodilištu u Višegradskoj, uz stručnu pomoć doktorke Snežane Vidaković, rođen 3.990 grama težak i 51 centimetar dugačak momčić Bogdan, na radost mojih prijatelja Gojgića, mame Mirjane, tate Milana, dede Branka i bake Dušanke – pretpostaviti svim obećanjima, ujdurmama i glupostima, već uobičajenim za poslednji dan pred kobajagi “izbornu tišinu”.
To našu zajedničku “poslednju liniju odbrane” pomera ka nečemu mnogo vrednijem od jeftinih parola o brizi “za našu decu”. O tome je u svojoj knjizi “Priča o sreći”, moja prijateljica dr Dušanka Stevović Gojgić napisala: “Mi na Balkanu, a u Srbiji i posebno, jako smo vezani za svoju decu. I za svoje roditelje, uostalom. I ne stidimo se da o tome pričamo. Nas kao narod mogu održati samo čvrste porodične veze. Ono što se u svetu možda može kupiti novcem, to kod nas nadoknađuje ljubav. Ako nje nestane, ako izumru porodične veze, propašćemo kao narod.”
Zato, ako vam je život tužan i dosadan, ako vam se sve zgadilo, okrenite se svojim bližnjima, onima sa kojima delite parče hleba. Pokažite svojim ukućanima da više volite njih nego nametnute “idole iz televizora”. Samo svojima vredi da se osmehnete, da ih poljubite, da im kažete nežne reči… Vratiće vam se stostruko!
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
