Moja majka Ana Zonai (1930-1990)
Ako vam je pun kufer lažnih izbora i klackalice sa pandemijom, duboke države i plitkih ljudi, medijskih manipulacija i za sto evra boljeg života… možda ćete imati razumevanja što ću ovom prilikom napisati nešto sasvim lično. Danas se navršavaju tri decenije kako je u svom rodnom Vršcu umrla moja majka Ana Zonai (15. mart 1930. – 6. jun 1990.), o čijem sam burnom i ne baš sretnom životu godinama ispisivao roman, za koji su mi neki prijatelji koji se mnogo bolje razumeju u književnost i izdavaštvo rekli da je preopširan, previše novinarski napisan i – previše ličan.
Sirotinjsko detinjstvo na salašu gde se skrivao njen otac, dolazak u grad u kome je rat pokazao svoje surovo lice tek posle oslobođenja, mladalačka maštanja prebrzo utopljena u nesretan brak, nesnalaženje u velikom gradu, majka trojice sinova sa samo dvadesetpet godina, bolno ispaštanje zbog nekih nepromišljenosti, odlazak u Nemačku i dve i po decenije dirinčenja za vraćanje dugova ostavljenoj deci, san o mirnoj starosti, smrt koja joj nije dozvolila ni prvu penziju da primi… ne verujem da ću ikada više uspeti da u manje reči sažmem njenu životnu priču. Ponekad pomislim da je veliki Ivo Andrić baš na nju mislio kad je napisao da „u svakoj ženi ima đavo koga treba ubiti ili poslom ili rađanjem, ili i jednim i drugim; a ako se žena otme i jednom i drugom treba ubiti ženu“ („Anikina vremena“).
„Panikina vremena“ (moju majku su tako zvali u njenoj porodici) bila su pretrpana istorijom, koje ni ona ni mnogi iz njene generacije nisu bili svesni. Verujući da su „svoga tela gospodari“ prerano su napuštali roditelje, detinjstvo i mladost, čvrsto verujući u neku sretniju budućnost, zbog čega im je sadašnjost stalno izmicala i ostajala nedokučiva. Njihova deca su mahom nasledila tu „čvrstu veru u drugove“, da bi im kad je izgledalo da su na korak od normalnog i mirnog života, odjednom ukrali i prošlost, i sadašnjost i budućnost. Istoriju su prepravljali kako je kome odgovaralo, ekonomiju su uništili tom novom istorijom, a budućnost su pojeli „ratovi u kojima nismo učestvovali“, hiperinflacija, sukobi sa celim svetom, privatizacija i promocija političkog otpada…
A deca njihove dece su pod teretom svih tih i „vunenih“, i „godina raspleta“, i još svežih „vremena promena“ – odlučila da uzmu u svoje ruke jedino što im je preostalo. Svoje živote i svoju budućnost, pa ih sve masovnije grade na nekom drugom mestu, što dalje to bolje!
Na slici: Anton i Ana tada još Mrđen na dočeku Nove 1956. godine
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
