Ene ga Vučić
Pre tačno 19 godina, u „Hronici za Zemun“, nedeljnim novinama koje je izdavao moj prijatelj Dragan Stojković, objavljen je u kolumni „(Ne)kultura“ tekst pod naslovom „Ene ga, Vučić“, koji i dan danas smatram jednim od mojih najboljih komentara naše svakodnevice. Tog 2. juna 2001. još je bilo čudno videti na zemunskim ulicama nekog od glavešina radikala, do nogu potučenih šest meseci ranije na opštim i lokalnim izborima (Vojislava Šešelja je, na primer, u Batajnici pobedio nepoznati student Zdravko Stanković), zbog čega su, ne samo Zemunci, pomislili da su i njima i socijalistima, ali i Srpskom pokretu obnove Vuka Draškovića, jednom za svagda rekli „daleko vam lepa kuća“.
Međutim, zahvaljući kadrovima i gafovima nove DOS-ovske vlasti, ne samo da nije došlo do očekivane lustracije, već je čitavim nizom postupaka samo potvrđeno nešto će se Demokratskoj stranci obiti o glavu dvanaest godina kasnije – uverenje da u Srbiji postoji samo jedan način vladanja (osiono-koruptivni) i da su „svi političari isti“. Što sam, na žalost, predvideo u tom komentaru, ne zbog toga što sam nekoliko dana ranije sreo Aleksandra Vučića dok je uzdignutog nosa šetao centrom Zemuna, niti zbog sašaptavanja prolaznika koja sam stavio kao naslov, već zbog činjenice da su građani morali da vide da radikali i dalje drže Magistrat koji su sami sebi „izdali“ pod krajnje sumnjivim uslovima (2.153 kvadratna metra na 30 godina za samo 1,57 dinara po kvadratu), da nikome od njih nije falila ni dlaka s glave zbog četvorogodišnjeg uništavanja „grada najbližeg Beogradu“, da je (tada samo buduća) gradonačelnica Beograda otvarila nelegalno podignuti tržni centar „Zemunikum“, da su svečano otvarani radovi koji nikad neće biti završeni (Zavičajni muzej, na primer), da je eskaliralo partijsko zapošljavanje zbog velikog broja „stranaka pobednica“, da je naglo ubrzano odvajanje Surčina, da pred njihovim očima raste i „ovima novima“ biva sve važnije Spasojevićevo zdanje u Šilerovoj…
Mada, da budem iskren, ni ja nisam mogao da pretpostavim da je bivši direktor „Pinkija“ koji je tih dana u belom odelu prošetao Kosovskom ulicom i Magistratskim trgom – već tada video sebe kao novog Tita!
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
