Danas u “Blicu”, sreda 25. mart
Pre tri godine, moj zet Kameron i ja prijavili smo se u poznatoj melburnškoj piceriji “Criniti’s” na “challenge” da za sat vremena pojedemo “dva metra pice” (širine 33 centimetra), privučeni nagradom da godinu dana svake nedelje besplatno dobijemo predjelo, glavno jelo i po jedno pivo. Onda su organizatori nešto zabrljali, nekoliko dana kasnije ja sam otputovao za Beograd, pa su nam tako propale opsežne psihološke pripreme za taj naš trenutak slave i slikanje za Instagram, gde svi kače svoje obroke…
Nisam baš u toku šta je u pitanju, ali vidim ovih dana da po Fejsbuku svi masovno objavljuju svoje stare slike. Dok gledam uglavnom crno-bele fotografije mojih prijatelja sa ove društvene mreže, čini mi se da nije slučajno što je takav “čelendž” lansiran baš u vreme ove pandemije. Kao da svi pomalo osećamo krivicu zbog svega što nas je snašlo, pa želimo da nas ljudi pamte kad smo bili ne samo mladi i lepi, nego i čvrsto ubeđeni da nas čeka mnogo lepša budućnost. Zaista je veliki izazov svaki pogled u ogledalo sopstvene mladosti, propuštenih prilika i pogrešnih izbora, sad kad imamo vremena napretek i ništa ne možemo da učinimo. Ni sa njim, ni sa sobom!
**************************
Za “Blic”, naravno, nisam mogao da priložim i fotografiju, koju ovde objavljujem kao “prihvaćeni izazov”. Snimljena je u jesen 1966. godine, ispred igrališta FK “Železnik”, na kojoj, kao članovi podmlatka “Šećeranca”, stojimo Mihajlo Đorđević “Žuća”, golman Zoran Dajić i ja, a čuče moj brat Vladimir i Branko Arbutina “Albanac”. Fudbal za sva vremena… Nadam se da je “Daja” još sa ove naše strane, jer su u leto 2009. u razmaku od samo mesec dana umrli i moj Vlada i neprežaljeni kum Branko…
