Danas u “Blicu”, četvrtak 26. mart
Mnogi će pokušati da u ovo vreme izolacije pobegnu od informacija kojima nas neprestano bombarduju, često i sasvim protivrečnih, tako što će voditi neku vrstu dnevnika. Dobar način da se “svoja četiri zida” ne dožive kao prinuda i teskoba, da se realna beznačajnost na koju smo svi svedeni prenebregne isticanjem sopstvene pameti, vizionarstva ili makar duhovitosti, a ponajviše da se u ovoj “sedi di si, jer i za di si nisi” situaciji ipak ostavi nekakav dokaz da se nismo predali bez borbe.
Vremenom će samo mali broj najupornijih, naviknutih na svakodnevno pisanje, uspeti da održe i ritam i aktuelnost i zanimljivost, neki će odustati jer je tako okončana i većina njihovih prethodnih poduhvata, a neki će čak pomisliti “možda bi bilo bolje da sam se razboleo, makar bih imao o čemu da pišem, da javljam koliku temperaturu imam, koliko me muči suvi kašalj, kako drhtim i preznojavam se”… Ovo je juče napisao moj prijatelj Dejan Tiago Stanković, koji dnevnik o onome što mu se događa “samom samcatom u četiri zida” vodi u Lisabonu, podsetivši se da je njegova majka govorila njegovom bratu, koji po njenim standardima nije bio dobar đak: “Aman, bre sine, svi od ništa nešto, a ti od nešto ništa!” Pisao sam svojevremeno da ne razumem pomodni oksimoronski izraz “svašta nešto”, a sada u dnevnicima mojih prijatelja najbolje razumem baš to “od ništa nešto”!
