ČETVRTAK 10. OKTOBAR

Sećanje na Vasu Radovića (1947-2014)

„Dragi naš Vaso, sve prolazi, golgeteri se pamte“ – tako je pisalo u čitulji objavljenoj u „Politici“ 13. oktobra pre deset godina, na dan sahrane našeg nezaboravnog prijatelja Vasilija Vase Radovića. U potpisu „drugari sa fudbala“, pa redom: Bobi, Gane, Branko, Sergej, Vrabac, Neđa, Žika, Gera, Komarac, Ivan, Bobica, Terza, Jole, Miša, Bata, Gaja, Maća, Božo, Doktor, Gordan, Saša…

Tri tačke su neki koje smo tom prilikom zaboravili. Neki od pomenutih više nisu sa nama, sa nekima sam izgubio kontakt, većina je, osim Bate i Bobice odustala od te zanimacije… Zato me je nedavno zaista obradovao Gordan Kovačević, kad mi je nakon predstavljanja knjige dr Petra Đukića „Oteto vreme“ u Biblioteci grada Beograda ostavio papirić sa svim našim imenima, prezimenima i nadimcima… 

*     *     *

Našeg prijatelja Vasu Radovića (Subotica, 16. januar 1947 – Beograd, 10. oktobar 2014) zapamtili su širom nekadašnje nam zajedničke domovine i otadžbine kao jednog od najvažnijih organizatora čuvenih sletova za Dan mladosti. U tandemu sa legendarnim Spasojem Pajom Grdinićem (1944-2015) više od decenije putovao je od Vardara pa do Triglava i obrnuto, od Belog Manastira do Bijele, ukratko onom našom Jugoslavijom  uzduž i popreko…

Beograđani ga pamte i kao najboljeg direktora sportskog centra u Šumicama, ali i po godinama koje je proveo u „Parking servisu“ i „Energogasu“… Najbliži prijatelji će uvek istaći izuzetnu privrženost njegovoj supruzi Desi, ćerki Nataši i sinu Ivanu, unučićima Jovani, Vuku i Katarini, mnogi njegovo nesvakidašnje poznavanje grčke istorije, kulture i toponima, a baš svima je prijalo njegovo društvo tokom skoro pa svakodnevnog sedenja po bepgradskim kafanama, od „Sporta“ do „Starog bunara“…

Naš prijatelj Milan Ocokoljić ima običaj da kaže kako ćemo se „i kroz sto godina tačno sećati gde smo bili i šta smo radili u petak 10. oktobra 2014. kad nas je presekla vest o iznenadnoj Vasinoj smrti. Sedeli smo s njim u „Bunaru“ čitav dan u sredu, u četvrtak se raspitivali kako je stig’o kući, a u petak ja bio u policiji, ček’o da kao taze penzioner promenim vozačku dozvolu, kad mi javio glumac Milan Milosavljević, uzalud se ponadah da se veliki šeret i sjajan kozer možda neslano našalio… Dozvola mi baš danas ističe, ali za sećanje na Vasu imam još devedeset od onih „Cokanovih“ sto godina.

*     *     *

Nepunu godinu kasnije, početkom avgusta, na Lešću se Vasi pridružila i njegova „bivša devojka“, kako je voleo da kaže. Desanka Radović, devojačko Milošević (1946-2015) preminula je, po opšte mišljenju, više od tuge za njenim Vasilijem nego zbog bolesti.

Mada je u u društvu njegovih najbližih prijatelja insistirala da se priča samo o mnogobrojnim veselim trenucima iz  njihovog zajedničkog života. Tako se jednom povela rasprava da li više Crnogoraca živi u Srbiji ili „kod kuće“, ali je od svega zapamćena samo izjava gospođe Dese: „Ne znam gde ih je više, ali znam koliko ukupno ima Crnogoraca. Tačno milion. Svi su prošli kroz našu kuću!“   

Voždovčani doktorku Desu pamte kao dugogodišnjeg člana, a potom i predsednika drugostepene lekarske komisije u njihovom Domu zdravlja, u kome je kao specijalista opšte medicine provela čitav radni vek. Svojevremeno mi je njen i Vasin višedecenijski prijatelj Vesa Marković ispričao da je svim njihovim drugarima najneprijatnije bilo, kad bi se našli pred „Desinom komisijom“, jer je ona poštovala samo stvarno zdravstveno stanje pacijenata. A svima koji bi se pozvali na neku „vezu“ znala je da odbrusi: „Što ti taj nije produžio bolovanje, kad već toliko brine o tebi!“

*     *     *

U predgovoru za knjigu „Sa mnom više nema šale“, u kojoj su sabrani moji zapisi iz „Blica“ od početka 2018. do 4. maja 2020. godine, moja prijateljica Seška Stanojlović je posebno istakla „specifičnu kulturu sećanja“, nazvavši ove moje zapise „minijaturnim spomenicima utisnutim u papir“. Medij se pomenio, od 5. maja 2020. počeo sam, na poziv Veselina Simonovića (1959-2022) da pišem za naš portal, ali u ovakvim trenucima kad se prisećam nekih ljudi koji su bili deo ne samo mog života činim upravo nešto što je Seška sjajno opisala: 

„Braneći se od tuge, ali i od zaborava, Mrđen kao da je otvorio neku svoju  intimnu, a nekako i našu, škrinju sećanja: već godinama u nju brižljivo slaže živote, karijere, događaje, anegdote, posebne  trenutke… onih koji su (uvek prerano) otišli.

Minijaturni spomenici utisnuti u papir – traju. Oni nisu tek puke ’pilule protiv zaborava’ (kako ih zove Teofil Pančić). Pamćenje, kaže Brodski, ’znači ponovno uspostavljanje bliskosti’. Čuvar naših sećanja Ivan Mrđen, vraćajući se često u svojim tekstovima voljenim i dragim osobama, obnavlja sa njima i sopstvenu i našu bliskost.“