PETAK 23. AVGUST

Porodica je domovina srca

Još samo danas, pa onda ko zna kad… Mislio sam da jučerašnjim komentarom završim priču o proslavi prvih pola veka Mirinog i mog braka, uveren da je u našem životu zaista došlo sve na svoje mesto, a onda sam shvatio da bi sve ostalo nedorečeno ako bih olako preskočio dva povezana panoa sa slikama iz naših porodičnih albuma.

To je ono što mi je nedavno napisao moj prijatelj Peca Petrović Marš: „Pošto je porodica država za sebe, očigledno je da je taj društveni sistem izdržao sve izazove raznih tehnoloških i drugih revolucija. Pošto su Tvoja svakodnevna svedočenja izdržala sve vrste provera, eto sadržaja za udžbenik o braku u različitim uslovima okruženja.“

Kao u svakom udžbeniku, verovatno bih se u početku pozabavio najznačajnijim terorijskim postulatima i citirao neke poznate izreke o braku i porodici. „Porodica je domovina srca“, smatrao je italijanski rodoljub i filozof Đuzepe Mazini (1805-1872). A najuticajniji filozof prosvetiteljstva Žan Žak Ruso (1712-1778) je bar sto godina ranije zapisao da „ništa značajnije ne može da učini otac za svoju decu, nego da voli njihovu majku“.

*     *     *

Mnogi od prisutnih na našem subotnjem hepeningu u restoranu „Stara trojka“ komentarisali su da se upravo to, ljubav koja traje i odoleva svim izazovima, najviše vidi i oseća na panou, naslovljenom sa „Sve je isto, samo deca rastu!“ Latinska izreka kaže „brak bez dece je dan bez sunca“, pa smo i u tom smislu Mira i ja zahvalni sudbini koja nam je podarila taman toliko bračne i porodične svetlosti, da je imamo i za tri kontinenta i isto toliko vremenskih zona.

Zaista je bilo teško odabrati tih nekoliko trenutaka zaustavljenog vremena tokom svih ovih godina u kojima smo dobijali, podizali, pratili i sledili naše ćerke od podstanarskih stanova u Žarkovu i Resniku, preko Šimanovaca i naše dve beogradske adrese sve do Melburna i Dubaija. A meni opet krivo što nismo stavili i jedan iz njihove prve prave dečje sobe, baš iz Novog naselja u Šimanovcima…

Ta malena fotografija, snimljena polaroidom moje majke Ane Zonai, danas stoji u našoj dnevnoj sobi. Mogao bih da poput Balaševića kažem „ta je slika moja ikona, i čim se dignem ja joj namignem i uvek tako počne dan“, kad ne bih prilikom svakog pogleda ka ta tri para očiju pomislio koliko smo im mi, njihovi roditelji, pomogli da sačuvaju sjaj u njima i koliko smo ih osposobili da slede svoje snove…

*     *     *

„Sve je isto, samo deca rastu! I dobijaju decu… na drugom panou!“ Tako sam pažnju posmatrača ove naše male retrospektive usmerio ka „trećem nivou bračne sreće“, onom koji u naže živote donose unučići. Koja nam, bar je tako u Mirinom i mom slučaju, omogućava da mirno i sa radošću svodimo svoje životne računice…

Čuveni kanadski pisac i humorista Stiven Likok (1869-1994) svojevremeno je napisao „kako je samo čudan taj naš životni sled“:

„Dete kaže ’kad postanem dečak’. Kad postane dečak onda kaže ’kad odrastem’. Kad odraste kaže ’kad se budem oženio’. Kad dođe ženidba, onda kaže ’kad se zaposlim’. Onda se počne zanositi drugim mislima, dok ne dođe  ’kad odem u penziju’. I na kraju, kad ode u penziju, počne se osvrtati za sobom. Siguno mu se čini da je toliko toga propustio i da mu je život otišao u nepovrat.“

I još je autor čije ime nosi godišnja nagrada za najbolje humorističko delo u Kanadi dodao: „Tek u starosti čovek nauči istinu da se život sastoji od življenja, a da je ono satkano u svakoj sekundi, minutu, svakom satu i beskrajnoj niti dobro proživljenog jednog dana!“