A prijatelja ko u kurjaka…
Moj prijatelj Vladan Ćosić, zadnja pošta Jalovik kod Šapca, predložio je svojevremeno zanimljiv eksperiment. Kaže, povučete sa na desetak dana sa društvenih mreža, ništa objave, ništa komentari, ništa lajkovi… pa onda vidite koliko će se “prijatelja”, “pratilaca” i ostalih namernika upitati šta je sa vama.
Što bi rek’o Balašević u onoj pesmi o “srećnim Ciganima” vaša je lutrija da li će nastati “za mnom cika, za mnom potraga” ili je to tek prvi korak na “putu za dovraga”…
Sve mi teže, priznajem, da se javno oglašavam i preko našeg portala i preko Fejsbuka. Što je obrnuto srazmerno broju povoda i za jedno i za drugo. Evo, na primer, samo ovog vikenda “gori internet” (kako to vole da kažu potpaljivači opšteg interesovanja) od polemika oko litijuma, noćne vizite bundeskancelara, dreždanja na aerodromu, ispraćaja olimpijaca, hit tvita, ministarke zaventilatorke, jalovih saopštenja opozicije, gromoglasnog tihovanja narodnih pastira… U koju god baru da zabodem prst (na tastaturi) samo još veća žabokrečina, mulj i smrad!
* * *
Prošlog četvrtka objavljena je priča o neveselom životu mog brata Vladimira Mrđena (1955-2009), koju je na oba moja profila (il’ se kaže – zida) raznim simbolima označilo nešto više od dve stotine ljudi, a komentarisalo njih dvadesetak. Posle toga mi se nekako nije dalo da se bavim bilo čime iz pomenute lepeze tema za jednokratnu upotrebu, jer sam siguran da takav uspeh teško da mogu da ponovim.
“Čuj, uspeh” reći će svaka šmizla koja samo napući usne i prosere se po onim društvenim mrežama koje nisu za nas starije, pa to dobije na hiljade potvrda o “važnosti” i “značaju”. Ipak, ne bih potcenjivao činjenicu da tih dvestadvadeset osoba uglavnom lično poznajem i da su i kao prijatelji iz stvarnog života, i kao kupci mojih knjiga, i kao višegodišnji istomišljenici već dugo prisutni u mojoj i svakodnevici Mirine i moje porodice.
To ih, sve skupa, izdvaja iz mase u kojoj navodno imam 4.849 prijatelja na Fejsbuku. To je ono “tvrdo jezgro” zbog koga vredi podeliti svoja razmišljanja, strepnje i komentare, događaje i povode, možda ne svakog dana kao ranije, ali slati signale da smo živi, da postojimo i da smo još u stanju da mislimo svojom glavom…
* * *
Koliko prijatelja zaista možete imati na društvenim mrežama? Internet nam pruža nove načine da se povežemo jedni sa drugima koje nismo mogli da zamislimo pre samo dve decenije. Trenutna komunikacija putem elektronske pošte i društvenih medija trebalo bi da zbliži ljude. Trebalo bi da olakša održavanje kontakta, pomogne u stvaranju novih prijateljstava i pomogne ljudima da ponovo otkriju stara. To bi trebalo da učini svet manjim mestom…
Ali nije tako! Uprkos tome što mnogi imaju stotine, pa i hiljade Fejsbuk prijatelja, ljudi mogu upravljati samo sa najviše 150 stvarnih veza istovremeno. Prema britanskoj antroploškinji Robin Danbar sa Univerziteta u Oksfordu, ovaj broj je “magična granica”. Jednostavno, nismo u stanju da imamo smislene odnose sa više od 150 ljudi. Prosečan korisnik Fejsbuka ima oko 200 onlajn prijatelja, ali da bi se i taj broj održao neophodna je prethodna veza iz realnog života, od školskih drugova preko rođaka i komšija do kolega sa posla ili saputnika sa putovanja…
Ispostavilo se da društveni mediji stvaraju veliku mrežu površnih veza, što ima svoju cenu. Što više vremena ljudi provode na društvenim medijima, to su manje u prilici da stvaraju smislene veze sa stvarnim ljudima direktno oko njih. Na kraju krajeva, društveni mediji neke ljude čine nesrećnim i usamljenim, uprkos tome što imaju mnogo prijatelja na mreži.
* * *
Što bi rek’o Balašević u već pomenutoj pesmi (“Bože, Bože”), za takve važe stihovi “ako išta znam, onda znam da budem sam”, odnosno “tu sam isti na mog ujaka, lula i kabanica, britva i brojanica, a prijatelja ko u kurjaka”…
Zato zaista želim da se od srca zahvalim svima koji su od četvrka do ponedeljka lajkovali, komentarisali i delili priču o mom bratu Vladi. To su pravi prijatelji!
Written by : Ivan Mrdjen
Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.
