SUBOTA 22. JUN

Parče ‘leba u rukama

Napisah u četvrtak kako sam zahvaljujući trudu, znanju i strpljenju nastavnika iz stare osnovne škole “Đorđe Krstić” u Radničkoj ulici na Čukarici naučio mnogo toga preko obaveznog gradiva, te da mi je njihova ljubav i prema pozivu i još više prema generacijama učenika koje su “izveli na put” pomogla da školske 1963/64 godine pobedim na nezvaničnom takmičenju za najboljeg osnovca u onoj, velikoj Jugoslaviji.

Ta škola imala je ukupno osam učionica u dve zgrade, koje se i danas nalaze u istom dvorištu, s tim što je u onoj gornjoj, bliže Ulici Lazara Kujunđžića, neka zanatska firma, dok je donja, u kojoj je bila škola i pre Drugog svetskog rata, već godinama otužno svedočanstvo ratova, kriza, izbeglištva i svakojake bede i sirotinje.

*     *     *

U toj gornjoj zgradi jedna učionica je pretvorena u jedini “kabinet” koji smo imali, of course za “tehničko”, koje se u ranim fazama mog školovanja zvanično zvalo “ručni rad”. Mnogi se ni pre nisu slagali sa mojim mišljenjem da je to bilo sasvim dovoljno za decu sa radničke Čukarice, od kojih bi neki prekidali školovanje već posle četvrtog razreda, a dobar broj bi se zaposlio odmah po završenoj osmoletki.

Nesporno je, međutim, da je većina mojih školskih drugarica i drugova, a još više komšinica i komšija iz prethodnih generacija odlazila na zanat, jer je za metalostrugare, električare, limare i ostale “šlosere” uvek bilo posla u brodogradilištu na Savi, fabrici šećera, metalnoj industriji “Proleter” na početku Lazarevačkog druma, sve do giganata kakvi bili “Ivo Lola Ribar” u Železniku ili “Prva iskra” u Bariču… Mnogo pre Šuvarovog usmerenog ili sadašnjeg “dualnog” obrazovanja, težak život i nemaština su određivali i dužinu i kvalitet obrazovanja, uz osnovni cilj da se što pre stekne već poslovično “svoje parče ‘leba u rukama”.

Zbog toga su i najbolji učenici uglavnom odlazili u srednjotehničke škole, posebno u obližnju Hemijsko-tehnološku, iz koje je vodila direktna linija za već pomenutu fabriku u Bariču, ali i za pogone “Jugopetrola” kod Hipodroma i obližnji “Antikor”. Tako sam se i ja, bez obzira na laskavu titulu “šampiona znanja” obreo u Građevinskoj tehničkoj…

*     *     *

Nismo, dakle, imali kabinete za fiziku ili hemiju, za engleski i nemački, koji je učilo mnogo više učenika viših razreda, upravo kao “tehnički jezik” koji će nam valjati za posao, tek nešto mapa za geografiju (u ranim fazama mog školovanja to se zvalo “zemljopis”), a ono malo knjiga iz školske biblioteke sam pročitao još u šestom razredu…

Tu su na scenu, posebno zbog brige za najbolje učenike, stupali naši nastavnici. Donosili su knjige od svojih kuća i držali čitalačke časove, ili oni sami ili neki od nas sa jačim glasnim žicama, terali nas i da razmišljamo i da prepričavamo ono što smo čuli, često i da nacrtamo, odnosno da u grupamo pravimo neku vrstu “zidnih novina” sa osnovnim elementima neke lekcije… A legendarni Vujadin Krajnović donosio je svoje ploče i portabl gramofon sa bi nam pokazao razliku između “lepršavog” Mocarta i “ozbiljnog” Betovena…

U osmom razredu sam, iako potpuno netalentovan za pevanje i sviranje, imao peticu iz muzičkog, jer sam napravio najbolji – album. Mesecima sam iz novina i časopisa isecao i slagao tekstove o slavnim kompozitorima, dirigentima i izvođačima, razne zanimljivosti o instrumentima, njihovoj istoriji i graditeljima, jednom rečju svemu što je imalo veze sa “pravom muzikom”, kako je govorio nastavnik Vuja… Kad sam pobedio na pomenutom takmičenju, prvo u Beogradu, a potom i na saveznom nivou, za nekoliko pitanja bilo mi je od ogromne pomoći upravo to istraživačko iskustvo…

*     *     *

Na moje životno opredeljenje da mi pisanje donosi hranu na sto, što je savremenija verzija iste priče, najviše je uticala još moja prva učiteljica Nada Filipović, koja nam je, čim smo naučili sva slova, počela da zadaje neku vrstu “stilskih vežbi”, tako što bi na table ispisala pet, šest reči, uglavnom imenica, a mi bismo trebali da sastavimo priču. Tu sam bio “car”, moja mašta je prelazila sve prepreke, od malog stančića u kaldrmisanoj Doksimovoj preko te neugledne školske zgrade do podvožnjaka kod “Gospodarske mehane”, gde se završavala (ili počinjala) stara Čukarica…

I kasnije je moj najomiljeniji školski čas bio onaj kad stignu ispravke i ocene pismenog iz srpsko-hrvatskog jezika, kako stoji u mojim đačkim knjižicama… Dobijao sam petice, ali mi mnogo važnije bilo da se moj rad pročita pred odeljenjem, posebno u godinama kad sam u te rečenice počeo da pakujem i skrivene poruke nekim devojčicama… Ali, to je već sasvim druga priča…

*     *     *

Jedna od privilegija starosti je da se sve više, sve detaljnije i sa sve više ljubavi prisećamo sopstvenog detinjstva i rane mladosti. Ponekad u tome preterujemo, pa se može učiniti da sam i ja malčice idealizovao tih svojih osam godina školovanja, iako mi je osnovna namera bila da baš u ovo vreme, kad smo svedoci opšte erozije školskog sistema, ukažem na činjenicu da kvalitetnog obrazovanja nema bez kvalitetnih nastavnika.

Džaba svi moderni programi, džaba zgrade i kabineti, laboratorije i biblioteke, oprema i savremene tehnologije, ako nema ko da ispriča priču i ako se već posle dve, tri godine niko ne seća ni imena svojih nastavnika…

*******************************

Devastirano dvorište stare škole “Đorđe Krstić” na Čukarici (Foto: Ivan Mrđen)