„Šta će jadno dijete…“

Pokušaću, verujte mi na reč, da ovaj tekst napišem iz srca. Ništa google, ništa arhiva, ništa društvene mreže, samo lična razmišljanja povodom…

A pre toga jedna lepa sarajevska legenda, koju već godinama pričam, pa što bi rek’o Balašević „ako su lagali mene i ja lažem vas“. Elem, kad je 1972. godine, tada 18-godišnji Mirza Delibašić prešao iz tuzlanske Slobode u Bosnu, sa njim je pošla i mama Zajkana. Pre nego što je debitovao protiv moćne Jugoplastike, kad se, kažu, u „Skenderiji“ okupilo rekordnih deset hiljada ljudi, Boša Tanjević ga upoznao sa saigračima na starom FIS-u (Sarajlije će znati gde je to), trening utakmica protiv lokalnog Omladinca.

Mama Zajkana sedela ispod koša, onog na koga Bosna napada, navijala k’o navijena, „to dijete moje“, „bravo“, pa će u jednom momentu nekom od saigrača njenog sina „šta ti šutiraš, jado, dodaj kome treba“… A onda Mirza nešto promašio, ona raširila ruke, okrenula se kao publici i rekla: „Šta će jadno dijete, ne može ni on sve da pogodi“.

Sve bi prošlo tek tako da za Omladinac tada nije igralo „tvrdo jezgro“ klasične sarajevske raje, moji prijatelji Tomo Nevrt, Nikola Žigić, Zoran Ćapin, Malik Hadžiomerović i „Dado“ Hegenberger, pa su oni odmah počeli i godinama to praktikovali, kad sretnu Mirzu u nekom restoranu, da ga pitaju: „Šta će jadno dijete“…

On je neko vreme mislio da mu oni tako naručuju piće, sve dok mu istinska sarajevska legenda Davorin Popović iz „Indeksa“, kad je proslavljeni košarkaš počeo da zalazi u njegov lokal „Davor“ na Marindvoru, nije objasnio da mu je to lokalni nadimak, dok je za čitav svet bio i ostao „Kinđe“.

Znam da su i Delibašić i Popović umrli u razmaku od šest meseci 2001. godine, u međuvremenu se i tri petine prve postave Omladinca preselilo u nebesku ligu, ali za moju današnju priču najvažnija je upravo ta rečenica „šta će jadno dijete“, jer povodom…

*     *     *

A pre toga mala digresija. Gledao sam pre dvadesetak dana finale nekog lokalnog kupa, ovde u Melburnu, za generaciju „U21“, ponajviše zbog poziva mojih prijatelja Vesne i Vlade Anđelkovića, čiji je sin Maksim kapiten jedne od ekipa finalista. Tata u međuvremenu postao trener, pa u prohladnoj noći cupkam pored mame, a ona će u jednom trenutku: „Maksim baš lepo izvodi kornere…“ A onda on, kao nekad Mane Bajić, poslao centaršut iza gola, a soccermama će: „Pa, ne može ni on baš uvek…“

*     *     *

A sad nešto za sve sokermame na ovom svetu, koje godinama dovoze i odvoze sinove na treninge i utakmice, stoje iza nekakvih žica i viču nešto što bi njihovi sinovima moglo da pomogne na terenu, raduju se svakom dobrom potezu saigrača, ali bi nekako više volele da je to uradio njihov sin, strahuju nad svakim padom, negoduju kad trener „nema pojma“, uvek imaju opravdanje za loše poteze svojih mezimaca, jer „šta će jadno dijete“…

A fudbal, za razliku od ostalih sportova, baš zahtevan, igra se i po kiši i po žezi, ništa ne može da odloži treninge, nekoliko izostanaka i vašeg deteta već nigde nema, uspevaju samo oni iza kojih stoje najuporniji roditelji… Uglavnom, već pomenute sokermame“

Mirin i moj stariji unuk Petar Petrović registrovan je pre dva dana za Al Nasr Dubai, jedan od vodećih klubova u ligi Ujedinjenih Arapskih Emirata. Tamo je to kao Zvezda ili Partizan, zavisno šta vam se više sviđa… Čitava familija se izređala po društvenim mrežama, a ja samo želim da čestitam – njegovoj mami!

Da sad pokušam da navedem šta je sve ona učinila za ono što se zove „idu na fudbal“ njenih sinova, ostaće još dva puta toliko nepomenuto. Samo prava sokermama može da odgleda prvo poluvreme u kome njen sin ne igra i da se potpuno posveti zbivanjima na terenu, a onda kad njen ljubimac u drugom poluvremenu posle samo dva minuta nude zamenjen zbog raskrvavljenog uveta, kaže: „Dobro je, idemo dalje.“

*     *     *

Ako će nešto da pomogne pogledajte fotografije ispod ovog teksta. Svaka vredi više od hiljadu reči. Kad su moji prijatelji Vesna i Vlada odveli sina Maksima na prvi trening nisu mogli ni da sanjaju dan kad će se njegova karijera naći na vrhuncu, makar u tom U21 uzrastu. Kad je Mirina i moja najmlađa ćerka Marina odvela svoje sinove Petra i Filipa na prvi trening nije ni pomišljala da će jednog dana to biti krunisano članstvom u jednom od dva najbolja kluba u gradu u kome žive već devet godina… Idemo dalje…

Written by : Ivan Mrdjen

Rođen 2. oktobra 1949. godine u Vršcu. Osnovnu školu na Čukarici završio 1964. kao najbolji đak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Profesionalnu novinarsku karijeru započeo 1973. kao pripravnik u „Večernjim novostima“. Najduže se zadržao u dnevnom listu “Blic”, čiji je stalni član uređivačkog kolegijuma od 2000. godine. Prvo kao urednik „Blica nedelje“, a potom i kao urednik Beogradske rubrike. Krajem 2010. postavljen za Noćnog urednika u Integrisanoj redakciji “Ringier&Axel Springer” (“Blic”, “Blic nedelje”, “24 sata” i “Blic online”). Sa te pozicije je otišao u penziju 3. oktobra 2014. godine. Dobitnik je Nagrade grada Beograda za novinarstvo za 2012. godinu.